Ukoliko vaše dete prolazi kroz digitalno nasilje, najvažniji- prvi korak je pružanje emocionalne sigurnosti i validacije njegovog osećaja stida ili straha, poručuje psiholog Marija Miletić.
U drugom delu razgovora za Globalnu mrežu, Miletićeva ističe da osoba kojoj se dete obrati nikako ne sme da minimizira problem rečenicama : „Samo ugasi telefon”, „Što si uopšte ulazio u tu grupu?” ili „Sami ste krivi, stalno ste na tim mrežama”.
-Okrivljavanje žrtve ili oduzimanje telefona kao kazna samo produbljuje traumu i zatvara vrata daljoj komunikaciji- navodi.
Prema njenim rečima, važno je stvaranje bezbednog okruženja, a okruženje od poverenja gradimo tako što o digitalnom životu ne govorimo kao o “tabu temi”, već kao o svakodnevnici u kojoj je normalne potražiti pomoć bez straha od osude, kazne ili ismevanja vršnjaka.
I upravo tu dolazimo do uloge roditelja i nastavnika.Kako kaže Miletićeva, preventivna uloga odraslih ogleda se u kontinuiranom učenju dece digitalnoj pismenosti i empatiji, a ne pukom praćenju i kontrolisanju ekrana.
-Najveća greška je reagovanje tek kada problem eskalira do nivoa krize. Roditelji i nastavnici često prekasno primete problem jer nemaju uvid u digitalni svet mladih ili veruju da su to „dečja posla” koja će sama proći- ističe.
Međutim, dodaje, prevencija mora biti usmerena na sve aktere- žrtve, počinioce i, ključno, posmatrače. Zašto?
-Posmatrači na internetu često (lajkovanjem, deljenjem ili ćutanjem) “daju gorivo” nasilju. Kada edukujemo posmatrače da prijave nasilje i stanu u zaštitu žrtve, mi agresoru oduzimamo publiku i moć, što je najbrži način da se nasilje zaustavi- otkriva Miletićeva.
Ključne poruke psihologa za mlade, roditelje i nastavnike
Za mlade: Najveća zabluda je da će proći samo od sebe ako se sakriješ. Neće. Linč na mreži ne prestaje tvojim povlačenjem, nego tvojim odbijanjem da igraš po njihovim pravilima. Kada im oduzmeš moć da te uplaše, oduzeo si im jedino oružje koje imaju.To što rade nije tvoja sramota, već njihova. I pazi na najvažniju stvar: nisu ti sa druge strane ekrana uvek vršnjaci. Neki najteži oblici nasilja počinju na internetu, ali ne počinju prozivkama, nego teškim podilaženjem i slatkorečivošću. Postoje i ti likovi koji šalju komplimente, glume da te jedini shvataju i nude ti neke kombinacije, pare ili poklone, a sutra te mogu ucenjivati tvojim slikama, snimcima, parama…
Za roditelje i nastavnike: Nemojte im otimati tehnologiju, vratite im svoje prisustvo. Virtuelno nasilje nanosi stvarne rane koje se ne leče gašenjem interneta. Opasnost koja vreba na internetu uopšte ne mora da počne uvredama, niti iza njega uvek stoje vršnjaci. Ono najčešće počinje manipulacijom, komplimentima i lažnom bliskošću. Počinje slatkorečivošću – šalju komplimente, glume drugare, kupuju poverenje i nude razumevanje koje deci u tom trenutku fali kod kuće.
Onlajn nasilje traži sistemsko rešenje
Rešavanje ovog problema, sa kojim se bori svako društvo u svetu, zahteva sistemsko rešenje. Od učenja mladih da prepoznaju skrivene oblike onlajn nasilja, ističe naša sagovornica, do uvođenja ovog pitanja kroz građansko vaspitanje ili časove informatike u škole.
-A pre svega informisanjem i senzitivisanjem roditelja i drugih odraslih koji su u kontaktu sa decom i mladima- kako da prepoznaju i reaguju na ovaj vid nasilja u cilju prevencije i zaštite- kaže Miletićeva I dodaje:
-Najveća pobeda nad nasiljem ne počinje kaznom ili oduzimanjem telefona, već blagovremenim prepoznavanjem i porukom detetu: “Tu sam, ovo ćemo rešiti zajedno.”
“Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.”
