Adolescencija je period intenzivnog izgrađivanja slike o sebi, u kojem prihvaćenost među vršnjacima ima veliki značaj. Kada je mlada osoba izložena ponižavanju, postoji rizik da negativne poruke drugih počne da usvaja kao sopstveno mišljenje o sebi, kaže na početku ion tervjua za Globalnu mrežu Bojana Matić, doktorandkinja Medicinskog fakulteta I psihoterapeutkinja pod supervizijom u Centru za mentalno zdravlje, Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, i dodaje:
- To, na primer, može da izgleda kao prelazak od misli „neko se prema meni ponaša loše“ ka uverenju „sa mnom nešto nije u redu“. Ponižavanje tada više nije samo neprijatno iskustvo u odnosu sa drugima, već može da postane deo načina na koji adolescent procenjuje sopstvenu vrednost. Istraživanja koja prate adolescente tokom vremena ukazuju na povezanost izloženosti digitalnom vršnjačkom nasilju sa nižim samopoštovanjem. U digitalnom okruženju dodatni teret predstavlja to što ponižavajući sadržaj može da vidi veliki broj ljudi, da se ponovo deli i da ostane dostupan. Adolescent može imati utisak da ga „svi“ procenjuju kroz taj sadržaj, pa se povlačiti iz odnosa ili početi da sumnja u svoju prihvaćenost. Ipak, takvo iskustvo ne mora trajno da odredi njegov identitet. Zaustavljanje nasilja, podrška bliskih osoba i stručna pomoć kada je potrebna mogu da doprinesu oporavku samopouzdanja i osećaja sigurnosti. Važno je pomoći mladoj osobi da razdvoji ono što joj drugi rade od toga ko ona jeste.
Šta se psihološki događa tinejdžeru koji svakodnevno doživljava ponižavanje, vređanje ili isključivanje na internetu?
- Svakodnevno ponižavanje može da stvori osećaj produžene ugroženosti. Tinejdžer nije uznemiren samo dok čita određenu poruku, već može da bude zaokupljen iščekivanjem sledeće: šta će neko objaviti, ko je to video i kako će ga vršnjaci dočekati. Digitalno nasilje je posebno opterećujuće zato što može da se nastavi i nakon odlaska iz škole, pa tako može izostati doživljaj o vremenu i prostoru u kojem bi se dete osećalo bezbedno. Mogu se javiti strah, stid, bes, usamljenost i osećaj bespomoćnosti, naročito kada mlada osoba ne vidi način da zaustavi ono što joj se događa. Posledice mogu da se odraze na san, koncentraciju, školski uspeh, odnose i interesovanje za aktivnosti koje su ranije prijale. Neko će se povući, neko postati razdražljiv, a neko će se žaliti na glavobolju ili bolove u stomaku. Izloženost vršnjačkom nasilju povezana je i sa većim rizikom od anksioznih i depresivnih teškoća. To ne znači da će svako dete razviti psihički poremećaj, niti da se njegovo stanje može objasniti samo jednim uzrokom. Međutim, samopovređivanje, izraženo beznađe ili izjave da ne želi da živi zahtevaju stručnu procenu bez odlaganja. Zadatak odraslih je prvenstveno da preduzmu korake da ponižavanje prestane.
Kada govorimo o digitalnom nasilju, da li je važnije šta je neko „hteo da kaže“ ili kako je druga osoba to doživela?
- Za pružanje podrške polazimo od toga kako je osoba doživela događaj i kakve posledice trpi. Namera jeste važna za razumevanje postupka, ali izjava „samo sam se šalio“ ne poništava nečiju povređenost niti oslobađa od odgovornosti. Šala ne daje neograničeno pravo da se druga osoba izlaže podsmehu. Posebno je zabrinjavajuće kada se njena uznemirenost koristi kao novi povod za vređanje ili dokaz da je „preosetljiva“. Nečije pravo na zaštitu ne sme da zavisi od toga da li će osoba koja ga povređuje priznati lošu nameru.
Istovremeno, stručna procena ne može da se zasniva isključivo na pretpostavljenoj nameri ili isključivo na subjektivnom doživljaju. Potrebno je sagledati sadržaj komunikacije, odnos među učesnicima, ponavljanje, neravnotežu moći i mogućnost osobe da se zaštiti. Nije svako neslaganje ili neprijatna razmena vršnjačko zlostavljanje, ali i pojedinačan postupak može biti ozbiljno štetan i zahtevati reakciju. Na internetu jedna objava može da izazove ponovljenu izloženost ponižavanju kroz dalje deljenje i komentarisanje. Zato podršku i zaštitu ne treba odlagati dok se raspravlja o tome kako događaj nazvati/klasifikovati.
Šta se krije iza potrebe adolescenta da ponizi ili isključi drugog? Da li takvo ponašanje ponekad proizlazi iz sopstvene nesigurnosti ili potrebe za prihvatanjem i statusom u grupi?
- Može da proizlazi iz nesigurnosti, ali to nije jedino objašnjenje. Neki adolescenti ponižavanjem drugih pokušavaju da se osete moćnije, prikriju sopstvenu ranjivost ili zadobiju prihvatanje grupe. Drugi već imaju visok status među vršnjacima i koriste isključivanje ili podsmeh da bi taj položaj održali. Zbog toga nije tačno da je svako dete koje vrši nasilje nužno nesigurno, odbačeno ili prethodno zlostavljano. Mogu biti značajni i naučeni obrasci ponašanja, teškoće u upravljanju emocijama, nedovoljno uvažavanje tuđih osećanja i okruženje u kojem nasilje ostaje bez jasne reakcije. Važno je posmatrati i grupu, a ne samo pojedinca. Neko se pridružuje ponižavanju da bi pokazao pripadnost, dobio odobravanje ili izbegao da i sam postane meta. Smejanje, deljenje i lajkovanje ponižavajućeg sadržaja mogu da podstaknu nastavak takvog ponašanja. U digitalnom prostoru tome može doprineti i osećaj anonimnosti ili zaštićenosti od posledica. Razumevanje razloga za nasilje nije njegovo opravdavanje. Potrebni su jasne granice, preuzimanje odgovornosti i rad na drugačijim načinima uspostavljanja odnosa. Adolescentu koji povređuje druge može biti potrebna pomoć, ali ta pomoć ne sme da zameni zaštitu onoga ko trpi nasilje.
Kako roditelj može da zaštiti adolescenta, a da pritom ne naruši njegovu potrebu za privatnošću, samostalnošću i poverenjem?
- Najbolje polazište je odnos u kojem roditelj pokazuje interesovanje za digitalni život deteta, a ne samo potrebu da ga kontroliše. Važno je razgovarati o tome šta adolescent radi na internetu, šta mu tamo prija i šta ga uznemirava, kao što razgovaramo o školi ili druženju. Pravila i nadzor treba da budu jasni, objašnjeni i usklađeni sa uzrastom, zrelošću i konkretnim rizicima. Poštovanje privatnosti ne znači odsustvo roditeljskog interesovanja, ali ni zaštita ne podrazumeva neograničen uvid u svaku prepisku. Cilj je da adolescent roditelja doživljava kao dostupnog saveznika, a ne kao nekoga od koga mora da krije problem da bi sačuvao svoju slobodu. Kada sazna za nasilje, roditelj treba najpre da sasluša dete, a zatim da ga uključi u plan zaštite: šta je potrebno sačuvati kao dokaz, kako prijaviti sadržaj i blokirati nalog koji uznemirava i koje odrasle osobe treba uključiti. Ako su u pitanju vršnjaci iz škole, važna je saradnja sa školom. Pritom dete ne treba da dobije poruku da će mu telefon automatski biti oduzet zato što se poverilo. Takva reakcija može da se doživi kao kazna za iskrenost i oteža buduće traženje pomoći. Ipak, uključivanje adolescenta u odluke ne znači prepuštanje celokupne odgovornosti njemu. Kod ozbiljnih pretnji, ucene ili neposredne opasnosti po zdravlje i bezbednost roditelj mora da reaguje i uključi odgovarajuće službe. Važno je objasniti šta će biti preduzeto i zašto, umesto obećavati potpunu tajnost koju u opasnoj situaciji nije moguće održati.
“Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.”
