Digitalno nasilje je nasilje bez modrica koje ostavlja stvarne, duboke i trajne rane. Međutim, kako većina ljudi nasiljem smatra fizičko nasilje, to, zapravo, predstavlja veliku prepreku u borbi protiv ovog problema.
– Nema vidljivih ozleda ili polomljenih stvari, pa društvo neretko umanjuje težinu ovog oblika nasilja ili ga teško prepoznaje- objašnjava psiholog Marija Miletić.
U intervjuu za Globalnu mrežu, Miletićeva precizira oblike digitalnog nasilja, ali i, ono najvažnije, govori koliki je njegov uticaj na mentalno zdravlje mladih.
– Digitalno nasilje možemo da definišemo kao spoj dve (ima ih i više) specifične vrste nasilja koje se sprovode kroz tehnologiju. Psihološko nasilje – ovo je srž digitalnog zlostavljanja. Ono obuhvata namerno izazivanje straha, konstantan pritisak, pretnje, zastrašivanje i manipulaciju. Iako nema udaraca, meta je detetov um i osećaj sigurnosti. Korišćenje uvreda, pogrdnih imena, ismevanja i komentarisanja izgleda ili osobina, samo što se umesto izgovorene reci ovde koriste tekst, slike, video-snimci i emodžiji. Drugi vid je socijalno (relaciono) nasilje. Cilj ovog nasilja je da uništi društveni život mlade osobe. To se radi kroz sramoćenje, širenje laži i tračeva, javno ponižavanje i namerno izopštavanje (isključivanje) iz vršnjačkih grupa. Žrtva biva „socijalno izbrisana”.
Šta mladi i roditelji najčešće ne prepoznaju kao nasilje?
– Mladi i roditelji najčešće ne prepoznaju suptilnije oblike ponašanja kao nasilje, već ih pogrešno svrstavaju u „šalu”, „prozivanje” ili uobičajenu vršnjačku dinamiku. Najveći problem leži u tome što se nasilje na internetu često ne manifestuje kao direktna pretnja ili psovka. Najčešće promiču suptilniji oblici digitalnog nasilja. Jedan od njih je socijalna ekskluzija (isključivanje), koja podrazumeva namerno izostavljanje mlade osobe iz zajedničkih grupa na aplikacijama, gejming kanalima ili digitalnim planovima za druženje. Zatim, tu je i ignorisanje osobe kroz namerno, kolektivno i organizovano ignorisanje nečijih poruka ili objava, kako bi se ta osoba izolovala. Često se ne prepoznaje ni prikriveno ismevanje, koje se može ispoljiti kroz namerno deljenje internih šala, pravljenje mimova (memes) ili korišcenje skraćenica i emodžija koje žrtva ne razume, a koji je direktno ismevaju pred drugima. Još jedan oblik je neovlašćeno deljenje skrinšotova, privatnih prepiski, fotografija ili glasovnih poruka iz privatnih četova u veće javne grupe, bez pristanka osobe. Konačno, tu je i kreiranje lažnih profila sa imenom i slikom žrtve radi njenog sramoćenja ili pisanja neprimerenih komentara u njeno ime.
Po čemu se digitalno nasilje razlikuje od nasilja koje se dešava licem u lice i zašto njegove posledice za mladu osobu mogu biti posebno teške?
– Digitalno nasilje ima specificne karakteristike koje njegove posledice čine izuzetno teškim. Tradicionalno nasilje prestaje kada dete ode kući iz škole. Digitalno nasilje prati žrtvu u njenu sobu, u krevet, u bilo koje doba dana i noći. Ona nema sigurni prostor, može biti izložena 24/7. Dok u školskom dvorištu nasilju prisustvuje grupa dece, na internetu sramotni sadržaj može videti, lajkovati i podeliti stotine ili hiljade ljudi u samo nekoliko minuta. Ta masovnost publikacije je značajna razlika. Zatim, ono što se jednom objavi na internetu ostaje tamo („digitalni otisak”). Čak i kada se ukloni, trajnost digitalnog zapisa i strah da je neko sačuvao skrinšot/video stvara konstantnu anksioznost. Počinioci često koriste lažne anonimne profile. Pošto ne vide suze, promenu glasa ili fizičku reakciju žrtve, napadači nemaju kočnicu i skloni su mnogo brutalnijem ponašanju nego uživo, usled nedostatka empatije napadača ili posmatrača nasilja… Iako nema fizičkog kontakta, kroz poruke se mogu plasirati direktne, eksplicitne pretnje fizičkim nasiljem, batinama ili ugrožavanjem života i/ili njegove porodice, što kod žrtve izaziva opravdan strah za sopstvenu fizičku bezbednost.
Koliko period adolescencije, u kojem se grade samopouzdanje, identitet i odnosi sa vršnjacima, čini mlade osetljivijim na negativna iskustva na internetu?
– Adolescencija je period u kome se telo i psiha intenzivno razvijaju, a vršnjaci postaju primarni izvor validacije i pripadnosti. Mladi danas svoj identitet i sopstvenu vrednost u velikoj meri grade kroz digitalni prostor (lajkovi, komentari, pregledi). Na izgradnju identiteta utiče online ogledalo. Negativno iskustvo na internetu oni mogu doživeti kao direktno odbacivanje njihove ličnosti od strane celog sveta. Strah od socijalne izolacije (isključenja iz vršnjačke grupe) u ovom uzrastu je biološki i psihološki najjači. Zato digitalno nasilje udara direktno u temelje njihovog samopouzdanja, ostavljajući dugoročne rane na slici o sebi, u periodu kada postoji snažna potreba za pripadanjem.
Zašto su digitalni oblici nasilja zasnovani na rodnoj, etničkoj, verskoj ili drugim ličnim karakteristikama posebno opasni za mlade?
– Nasilje usmereno na nečiju rodnu pripadnost, seksualnu orijentaciju, nacionalnost, religiju ili fizički izgled posebno je opasno iz nekoliko razloga. Ovo nasilje ne napada nešto što je mlada osoba uradila, već ono što ona jeste. Te je napad na bazični identitet. Kada je neko napadnut zbog svoje etničke pripadnosti ili rodnog identiteta, oseća duboku bespomoćnost jer ne može (i ne treba) da promeni taj deo sebe. Ovakvi napadi brzo privlače druge istomišljenike na internetu, stvarajući „efekat čopora” gde se cela jedna grupa mladih targetira, što vodi ka traumatizaciji i osećaju opšte nesigurnosti u društvu. Tako se kreira dehumanizujuće okruženje.
Postoji li opasnost da društvo digitalno nasilje i dalje doživljava kao „nešto što se dešava na internetu”, a ne kao stvarno nasilje sa stvarnim posledicama po život i mentalno zdravlje mladog čoveka?
– Da, postoji ogromna opasnost od relativizacije. Starije generacije često prave kognitivnu grešku odvajajući „virtuelni” od „stvarnog” života. Za mladu osobu danas ta granica ne postoji jer je internet sastavni deo njihove realnosti. Kada odrasli kažu: „Pa samo ugasi telefon/obriši aplikaciju”, oni nesvesno minimiziraju bol deteta i poručuju mu da njegov problem nije stvaran. To kod mladih stvara dodatni zid izolacije, osećaj da su neshvaćeni i sprečava ih da potraže pomoć na vreme, što može imati loše ishode po njihovo mentalno zdravlje.
Poruka odraslima: Roditelji/odrasli ne moraju da postanu IT stručnjaci niti tajni agenti koji uhode svaki korak svoje dece na internetu. Naš zadatak nije da kontrolišemo tehnologiju, nego da ostanemo povezani sa dečijim emocijama. Ključ nije samo u aplikaciji za praćenje, već i u našoj prisutnosti. Kada se svet iza ekrana sruši, dete ne traži softversko rešenje. Ono traži naše krilo, vaš mir i vašu spremnost da ga razumemo i potražimo stručnu pomoć.
“Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.”
