„TO JE BILA SAMO ŠALA“ – A DETE PATI: Gde prestaje šala, a počinje digitalno nasilje

Za generacije koje danas odrastaju, granica između stvarnog i digitalnog sveta gotovo da više ne postoji. Društvene mreže, aplikacije za dopisivanje, onlajn igre i različite digitalne platforme postale su sastavni deo svakodnevnog života mladih. Preko njih održavaju prijateljstva, dogovaraju se, uče, zabavljaju se, prate muziku i sport, dele fotografije i video-sadržaje i grade sliku o sebi i svom mestu u društvu. Međutim, isti prostor u kojem se odvija veliki deo njihovog socijalnog života može postati i prostor u kojem doživljavaju pritisak, vređanje, ponižavanje, pretnje ili isključivanje.

Digitalno nasilje više nije sporedna posledica korišćenja tehnologije. Ono je postalo jedan od oblika vršnjačkog nasilja sa kojim se deca i mladi mogu susresti svakodnevno, a njegove posledice često izlaze daleko izvan ekrana. Ne počinje uvek očiglednom pretnjom. Može početi komentarom koji je navodno trebalo da bude duhovit, fotografijom objavljenom bez dozvole, širenjem glasine u grupnom četu ili namernim izbacivanjem nekoga iz zajedničke konverzacije.

Granica između šale i nasilja zato nije uvek jednostavna, naročito kada govorimo o tinejdžerima i njihovom načinu komunikacije. Ipak, postoji važan kriterijum: ako se jedna osoba zbog nečijeg ponašanja oseća poniženo, uplašeno, ugroženo ili izloženo, nije dovoljno reći da je „to bila samo šala“. Namera onoga ko objavljuje sadržaj nije jedino merilo. Važno je kakvu posledicu takvo ponašanje ima na drugu osobu.

• Kod dece i mladih važno je razlikovati nameru od posledice. Ako dete postavi sliku ili video na neku mrežu, to pokazuje nameru i ne poništava posledice, odnosno kako se ta osoba oseća povodom te objave. Ako je onome koji je objavio smešno, a onome ko je na slici ili snimku nije, to onda nije u redu. Humor podrazumeva određenu uzajamnost. Kada se jedna osoba zabavila, a druga se oseća poniženo, uplašeno ili jasno želi da to ponašanje prestane, više nije dovoljno reći: „To je bila šala!“ – kaže Damir Naglić, diplomirani specijalni pedagog i psihoterapeut sa Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

On ističe da “digitalni prostor komplikuje stvari”.

• Komentar može da se izbriše, ali slika ili snimak za nekoliko minuta dobiju publiku koju dete ne može da kontroliše. Zato decu treba učiti da pre objavljivanja ne procenjuju samo na osnovu toga da li je njima to smešno, već šta će se dogoditi sa drugom osobom i kako će se ona osećati ako to vidi 10, 100 ili milion ljudi. Tako ih učimo empatiji i saosećanju. Zato ih pitajte: “Kako to moze da doživi druga osoba ili kako bi se ona osećala povodom te objave/događaja„Kako bi se ti osećao u istoj ili sličnoj situaciji?“. Važno je da znamo da u pubertetu dete još razvija sposobnost sagledavanja dugoročnih posledica, kontrolu impulsa i razumevanje složenijih socijalnih situacija. Oni lakše nešto podele i proslede jer ne razumeju posledicu u potpunosti. Sa druge strane, adolescent daje veći značaj izgradnji identiteta, slike o sebi, autonomiji i statusu u vršnjačkoj grupi – ističe naš sagovonik.

Posebnu pažnju treba obratiti na povezanost digitalnog nasilja i mentalnog zdravlja mladih. Adolescencija je period u kojem se intenzivno razvijaju identitet, samopouzdanje i odnosi sa vršnjacima, pa negativna iskustva u tom periodu mogu imati snažan emotivni uticaj. Dete koje je izloženo digitalnom nasilju može početi da se povlači, izbegava društvo ili školu, postane nesigurno, ima probleme sa spavanjem ili stalno proverava telefon kako bi videlo šta se o njemu govori. Nijedan pojedinačni znak ne znači automatski da dete trpi digitalno nasilje, ali nagla promena ponašanja jeste razlog da odrasla osoba obrati pažnju i započne razgovor.

• Ne treba tražiti jedan simptom, već promenu u uobičajenom obrascu funkcionisanja svog deteta. Kada je reč o školi – da je izbegava, da se primećuje pad koncentracije, školskog učinka, da menja odnos prema vršnjacima. U porodici dete postaje razdražljivo, povlači se ili se zatvara za komunikaciju. Što se tiče vršnjaka, izbegava druženja, izoluje se. Primećuju se i nesanica, umor, promena apetita. Uznemiravaju ga notifikacije na telefonu ili, suprotno, gasi profile i aplikacije i izbegava telefon.

Upravo razgovor predstavlja jednu od najvažnijih tačaka prevencije. Roditelji često žele da znaju koliko vremena dete provodi na telefonu, koje aplikacije koristi i sa kim razgovara, ali razgovor ne bi trebalo da se završi na kontroli vremena pred ekranom. Mnogo korisnije može biti pitanje: „Šta ti se danas desilo na internetu?“ ili „Da li si video nešto zbog čega ti je bilo neprijatno?“ Takva pitanja detetu daju mogućnost da govori o svom iskustvu, a roditelju priliku da razume šta se zaista događa.

• Zato detetu možete reći da primećujete da je poslednjih dana drugačije i da vam deluje kao da mu nešto teško pada. Poručite mu da ne mora odmah sve da vam kaže, ali da zna da ste tu. Cilj takvog razgovora nije da dobijete sve informacije, već da dete oseti da može bezbedno da vam ih saopšti -kaže Damir Naglić.

Antrfile

Nasilje pokriveno ćutanjem

Nacionalno istraživanje o vršnjačkom nasilju i dobrobiti učenika i učenica u obrazovnom sistemu, sprovedeno krajem 2024. godine u okviru projekta Saveta Evrope i Ministarstva prosvete, obuhvatilo je više od 5.200 učenika, roditelja i zaposlenih u 77 osnovnih i srednjih škola širom Srbije. Istraživanje je posebno značajno jer je, pored različitih oblika vršnjačkog nasilja, obuhvatilo i digitalno nasilje, psihološku dobrobit učenika, školsku klimu i odnose između učenika, roditelja i zaposlenih u školama. Savet Evrope ga je ocenio kao najobuhvatnije istraživanje ove vrste sprovedeno u Srbiji u poslednjih deset godina.

Jedan od podataka koji posebno skreće pažnju jeste činjenica da 27 odsto učenika koji su doživeli nasilje o tome nije obavestilo ni roditelje ni školsko osoblje. Taj podatak govori o problemu koji je često mnogo veći od samog čina nasilja. Ako dete ne govori o onome što mu se događa, odrasli teško mogu da reaguju, a problem može da traje duže i ostavi ozbiljnije posledice. Ćutanje može biti posledica straha od novih reakcija vršnjaka, osećaja stida, uverenja da mu niko neće verovati, ali i bojazni da će roditelji, kao odgovor na problem, jednostavno zabraniti telefon ili društvene mreže.

“Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.”