Strah od osude, kazne, oduzimanja telefona ili još većeg izlaganja pred vršnjacima samo su neki od razloga zbog kojih dete može da prećuti da trpi digitalno nasilje. Kada ipak odluči da se poveri roditelju, najvažnije je da dobije osećaj da je bezbedno i da odrasli neće dodatno pogoršati situaciju.
Digitalno nasilje često se odvija pred očima velikog broja ljudi, ali dete koje ga trpi može imati osećaj da je potpuno samo. Uvrede, pretnje, ponižavajuće fotografije, isključivanje iz grupa, lažni profili ili stalno uznemiravanje mogu da se nastave i kada dete napusti školu i vrati se kući.
Upravo zato je jedna od najvećih prepreka u zaštiti dece – njihovo ćutanje.
Ako kažem, biće još gore
Razlog zbog kojeg dete ne govori roditeljima nije uvek nepoverenje. Ponekad upravo suprotno – dete želi da zadrži makar deo kontrole nad situacijom i plaši se da bi reakcija odraslih mogla da učini problem još većim.
Damir Naglić, diplomirani specijalni pedagog i psihoterapeut sa Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”, objašnjava da deca mogu da strahuju od kazne, oduzimanja telefona ili zabrane društvenih mreža, ali i od toga da će roditelji kontaktirati drugu decu ili njihove roditelje, čime bi ono što se događa postalo još vidljivije.
- Posebno je snažan strah od reakcije vršnjaka. Kod adolescenata način na koji ih grupa vidi može imati ogromnu težinu. Dete može razmišljati: „Ako prijavim, biću još više izdvojen“ ili „Ispašću slab“. Zbog toga može da ćuti čak i kada mu je veoma teško. Važno je, međutim, imati u vidu da se način na koji dete doživljava nasilje menja sa uzrastom. Isti događaj neće imati isto značenje za jedanaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka. Razlikuju se njihova razvojna zrelost, odnos prema vršnjacima, način procene posledica i sposobnost da potraže pomoć.
Zato je poverenje nešto što se gradi pre nego što problem nastane.
- Dete treba da zna da može da kaže šta mu se događa, a da zbog toga neće automatski biti kažnjeno, ostati bez telefona ili doživeti burnu reakciju roditelja. Najvažnija poruka jeste da odrasli neće impulsivno reagovati, već da će zajedno sa detetom razmotriti šta je najbezbednije uraditi – kaže naš sagovornik.
Telefon je stalno tu – zato ni nasilje nema „radno vreme“
Posledice digitalnog nasilja mogu biti različite i ne postoji jedna reakcija koja će se javiti kod svakog deteta. Na njih utiču uzrast, karakter, trajanje i vrsta nasilja, ranija iskustva, razvojna zrelost, ali i značaj koji dete samo pridaje onome što mu se dogodilo.
- Mogu se pojaviti strah, stid, tuga, bes i anksioznost. Dete može stalno iznova razmišljati o događaju, imati izrazito negativnu sliku o sebi ili očekivati najgori mogući ishod. Neka deca počinju da se povlače, izbegavaju vršnjake i društvo, dok se kod drugih javljaju problemi sa snom, umor i druge telesne reakcije – kaže Naglić, diplomirani specijalni pedagog i psihoterapeut sa Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.
On ističe da kod digitalnog nasilja postoji još jedan problem – teško je pronaći prostor u kojem se dete oseća potpuno sklonjeno od onoga što mu se događa.
- Telefon je uz njega uveče, tokom vikenda i kod kuće. Poruka, fotografija ili objava mogu da stignu u bilo kom trenutku, a sadržaj jednom objavljen na internetu može nastaviti da kruži i kada dete više nije u školi ili među vršnjacima. Ipak, važno je izbeći poruku da će dete zbog iskustva digitalnog nasilja nužno imati trajne posledice. Kada se nasilje zaustavi, a dete dobije adekvatnu podršku, ono može ponovo da izgradi osećaj kontrole, bezbednosti i sigurnosti i da razvije funkcionalne načine suočavanja sa problemom – navodi Naglić.
Kada dete konačno kaže: „Neko me maltretira na internetu“
Trenutak kada dete odluči da se poveri roditelju posebno je važan. Način na koji odrasli tada reaguje može uticati na to da li će dete nastaviti da govori o problemu ili će se ponovo zatvoriti.
- Prva reakcija ne treba da bude bes, ispitivanje, optuživanje ili impulsivno rešavanje problema. Roditelj najpre treba da pokaže da je čuo dete i da mu veruje, bez okrivljavanja. Važno je da dete dobije poruku da odrasli može da podnese informaciju koju je upravo čuo i da neće reagovati tako što će dodatno ugroziti dete. To znači da ne treba odmah zvati drugo dete, njegove roditelje ili pretiti. Takođe, automatsko oduzimanje telefona može poslati pogrešnu poruku – da je dete kažnjeno zato što je postalo žrtva – pojašnjava Naglić.
Umesto toga, dodaje, prvi korak je procena bezbednosti.
- Treba sačuvati poruke, snimke ekrana, korisnička imena, datume i druge tragove koji mogu biti važni za dalje postupanje. Zavisno od situacije, u rešavanje problema mogu se uključiti škola i druge nadležne institucije. A kada postoje ozbiljne pretnje, ucene, seksualna eksploatacija ili ozbiljan rizik po mentalno zdravlje deteta, potrebno je potražiti pomoć nadležnih službi, uključujući Nacionalni centar za bezbednost dece na internetu i policiju.
Jer, cilj nije samo da dete prestane da dobija uvredljive poruke ili da se ukloni jedna objava. Cilj je da dete ponovo dobije ono što mu je digitalno nasilje oduzelo – osećaj sigurnosti, kontrole i poverenja da nije samo u problemu.
“Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.”
