Digitalno nasilje je sve prisutnije i pogađa decu mnogo češće nego što roditelji žele da poveruju. Među najrazornijim oblicima nalazi se deljenje intimnih fotografija bez pristanka. Najčešće su žrtve devojčice – njihove slike kruže medu vršnjacima, često kao posledica osvete nakon raskida ili kao način ponižavanja. U trenutku kada dete izgovori rečenicu „Neko je poslao moju sliku svima”, porodica se suočava sa krizom za koju ne postoji unapred pripremljen priručnik. Roditelj tada može biti stub svom detetu ili dodatna muka.
Prva reakcija je presudna
Psihoterapeut Sandra Bijelac objašnjava da roditelji u tim situacijama obično reaguju iz šoka i neverice.
– Roditelj je taj koji detetu daje sigurnost, i dom je mesto gde dete treba da se oseća sigurno, bez obzira na to šta se dešava u spoljašnjem svetu. U zavisnosti od detetovih godina u trenutku kada se pojavi sa ovakvom informacijom, roditelj prvo treba da savlada svoje osećanje šoka, jer se uvek iznenadi da i njegovo dete radi stvari koje su u ovom trenutku postale normalne za mlađe generacije, a za generacije roditelja su neprihvatljive. Dete vrlo često nije u stanju da shvati posledice nekih svojih postupaka, pogotovu dugoročne, jer se shvatanje posledica uglavnom bazira na našem iskustvu. Deca nemaju informacije koje imaju roditelji, niti imaju iskustvo, a imaju, sa druge strane, više poverenja prema ljudima. To je ono što mi roditelji treba da shvatmo da bismo uspostavili adekvatan emocionalni kontakt sa svojom decom- kaže Bijelac i dodaje:
– Prvo što je u takvom trenutku važno jeste da roditelj aktivno sasluša svoje dete i svalada svoje reakcije kako dete ne bi dodatno uznemiravao. Koristim pravilo od nekoliko sati da se afekat smiri, da bi roditelj mogao pravilno da reaguje. Moj savet je da se sasluša svoje dete, da ga prihvati i da mu obajsni kakve posledice svega toga mogu biti i da zajedno pronađu rešenje kako da posledice budu sve manje. Važno je da se roditelji konsultuju sa nadležnim službama koje se bave digitalnim kriminalom.
Šta roditelj ne sme da uradi
U trenutku kada dete otkrije ovakvo iskustvo, ono je već u stanju šoka, srama i straha. Tada roditeljska reakcija određuje da li će dete osetiti podršku ili novu osudu.
– Dete već ima određenu reakciju na ono što mu se dogodilo i ona zavisi od uzrasta i posledica kakve ono predviđa da će biti. Ako je dete uznemireno, prvo treba da ga smirimo i pokušamo da dobijemo što više informacija koje su nam važne. U stanju šoka je važno da nema preburnih reakcija niti kritika, jer je dete imalo dovoljno hrabrosti i otvorenosti da dođe i poveri se roditeljima. Ono što ono očekuje jeste podrška i rešenje, nikave nove kritike, jer je dete najverovatnije već svesno posledica i dodatana kritika ili kazna neće imati efekta, već će dodatno pogoršati emotivno stanje deteta.
Stub ili dodatna rana
Mnogi roditelji nisu svesni da upravo njihova reakcija može da odluči da li će dete kroz ovu traumu proći uz osećaj podrške ili će poneti dodatnu bol. Prema rečima Bijelac, nažalost, nisu sve porodice funkcionalne i nisu svi roditelji- roditelji.
Ukoliko su odnosi u porodici dobri i dete ima poverenje u svoje roditelje, onda će ono mnogo ranije svojim roditeljima reći šta se dešava.
– Međutim, ako su disfunkcionalne porodice u kojima nemaju negujući ili podržavajući stav prema detetu, onda će roditelji svojim ponašanjem samo dodatno produbiti tu ranu koju dete već ima. Svi u porodicama imamo neke neprijatne događaje u kojima su potrebne ljudske reakcije. Važno je da dete ima poverenje u svoje roditelje i obrnuto, da se ono oseća dovoljno sigurrno da roditeljima odmah, kad se pojave prvi probelmi to može da kaže. Ako je to neka disfunkcionalna porodica, roditelj će verovatno saznati tek kada taj događaj eskalira i kada vrlo malo može da se učini da se detetu pomogne. Važno je graditi dobre odnose u porodici, ne samo autoritativno, ono što roditelji pokušavaju da rade, ili novcem i kupovinom stvari kupovati mir i skladne odnose u porodici, već ih treba stavrati i negovati od rođenja deteta- navodi ona.
Zašto je važno da dete zna da nije krivo
Roditelji često, iz straha ili nemoći, krivicu prebacuju na dete. To je, upozorava psihoterapeutkinja, najgora greška:
– Često kritikujući ili narcisoidni roditelji ili emotivno nezreli roditelji će krivca tražiti u detetu iz neke svoje nemoći. Ukoliko je roditelj zreo i spreman za ulogu roditelja 24/7, onda neće u detetu tražiti krivca. Neće svoju nemoć i strah prebacivati na dete i dovoditi ga u situaciju da se ono oseća mnogo gore. Dete se vaspitava mnogo pre nego što se situacija desi. Jako je važno objasniti detetu dsa nije ono krivo, jer nije u stanju da posledice svog potupka proceni na vreme. Deca su vrlo često naivna, otvorena, bez određenog nepoverenja prema spoljašnjem svetu, smatraju sve ljude dobrima i prijateljima. Treba razumeti sve to i možda više kriviti sebe, jer ga nismo pripremili za svet koji ga čeka, nego smo ga pustili u taj svet nedovoljno pripremljenog.
Kako dalje
Roditelji u ovakvim situacijama nose težak teret, ali ključ je u tome da se ne ostane sam sa problemom. Potrebno je uključiti stručnjake – psihologe, savetovališta, školu, a po potrebi i nadležne institucije koje se bave digitalnim nasiljem. Najveća podrška koju dete može dobiti je u osećaju da nije samo.
Autor: Jelena Vukić
Foto: Privatna arhiva i Pixabay
- Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez potrtfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
