Pitanje da li sin može ili treba da preuzme krsnu slavu dok mu je otac još živ često se postavlja u porodicama, naročito u savremenim okolnostima kada se domaćinstva ranije osamostaljuju. Iako ne postoji strogo crkveno pravilo koje ovo pitanje reguliše do najsitnijih detalja, u srpskoj tradiciji postoji jasan običaj koji se i danas u velikoj meri poštuje.
Prema tradicionalnom shvatanju, krsna slava pripada domaćinu kuće, a to je najčešće otac, odnosno najstariji muški član porodice. On je taj koji „drži slavu” i okuplja porodicu, dok sin, dok je otac živ, učestvuje u obeležavanju slave u roditeljskom domu. Smatra se da sin formalno preuzima slavu tek nakon očeve smrti, kada postaje novi domaćin i nastavlja porodičnu tradiciju.
Međutim, praksa pokazuje da životne okolnosti često nameću drugačija rešenja. U slučajevima kada se sin osamostali, zasnuje svoju porodicu i formira posebno domaćinstvo, on može početi da obeležava istu krsnu slavu u svom domu, ali ne kao „preuzimanje”, već kao paralelno proslavljanje. U takvim situacijama, običaj nalaže da se to čini uz saglasnost i blagoslov oca, čime se čuva porodični sklad i poštovanje hijerarhije.
Srpska pravoslavna crkva naglašava da je suština krsne slave u molitvi, veri i zajedništvu, a ne u formalnom pitanju ko je domaćin. Sveštenici često ističu da nije greh da sin slavi slavu dok je otac živ, naročito ako ima sopstvenu porodicu, ali da je važno da se ne naruši porodično jedinstvo i međusobno poštovanje.
U savremenom društvu, gde su migracije, rad u inostranstvu i razdvojena domaćinstva česta pojava, sve je više porodica u kojima i otac i sin obeležavaju istu slavu u različitim domovima. Ipak, u većini slučajeva zadržava se simbolično shvatanje da je „glavna slava” ona u roditeljskoj kući, dok sin nastavlja tradiciju u duhu poštovanja prema precima.
