– Sebe bih opisao kao osobu koja voli da putuje i živi život najbolje što može. Bavim se programiranjem, a volim i da igram šah. Imam svoj blog o putovanjima “Samo kolica i put”. Bilo je raznih prepreka, koje sam morao da prevazidjem na svoj način, ali uz trud je sve moguće. Rođen sam sa progresivnom bolešću, spinalnom mišićnom atrofijom, dijagnoza mi je uspostavljena već sa 11 meseci.
Na koji način je invaliditet uticao na tvoje odrastanje, obrazovanje, ali i formiranje kao osobe?
– Detinjstvo mi je prošlo između bolnica i fizioterapeuta. Kada se razbolim, lečenje traje dugo i zbog toga nisam mogao redovno da pohađam školu. Završio sam Osnovnu školu „Dr Dragan Hercog”, nastavu sam pratio od kuće. Uprkos svemu, uspeo sam da zadržim pozitivan stav. Roditelji su mi bili najveća podrška. Naučili su me da od limuna uvek može da se napravi limunada i vrlo rano sam razumeo šta to znači. Rođen sam u Beogradu, tamo sam živeo do završetka osnovne škole, a potom smo se preselili u Novi Sad, gde i danas živim. Uvek sam želeo da se školujem, zato što je obrazovanje jedan od načina da stekne znanje, kvalifikacije i prilike. Odmah posle srednje škole upisao sam Fakultet za informacione tehnologije na Metropolitan univerzitetu u Beogradu. Predavanja sam pratio od kuće, a na fakultet sam odlazio da polažem ispite. Fakultet sam završio u roku i odmah nakon toga počeo da tražim posao.
– Bilo je veoma teško. U oblastima poput programiranja, dizajna, digitalnog marketinga, iskustvo i portfolio često vrede više od diplome. Najvažnije je iskustvo.
– Radio sam razne privatne projekte i pravio sajtove. Svojevremeno sam napravio i sajt za Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga, čiji sam član. Tako sam učio i gradio svoj CV.
– To je bilo pre korone, kada su poslodavci bili mnogo skeptičniji prema radu od kuće. Više puta sam nosio CV i više puta bio odbijen, ali nisam odustajao. Mislim da je pandemija promenila način razmišljanja mnogih poslodavaca. Shvatili su da rad od kuće može sasvim dobro da funkcioniše. Na kraju sam dobio priliku u Delti, gde i danas radim. Tu sam već sedam godina i imam ugovor na neodređeno vreme.
Da li si imao utisak da su te poslodavci prvo posmatrali kroz invaliditet, a tek onda kroz znanje?
Po tvom mišljenju, gde je najveći problem kada je reč o zapošljavanju mladih osoba sa invaliditetom?
– Sve je povezano – obrazovanje, sistemska podrška, pristupačnost radnih mesta. Ali rekao bih da su najveći problem ipak predrasude.
Šta bi voleo da poslodavci bolje razumeju?
– Voleo bih da budu otvorenijeg uma i da imaju više razumevanja. Zbog toga je jedan od najvećih izazova upravo promena stavova i veća informisanost poslodavaca, jer brojna istraživanja pokazuju da zaposlene osobe sa invaliditetom često imaju jednaku ili višu stopu lojalnosti, odgovornosti i zadržavanja na radnom mestu u poređenju sa opštom populacijom zaposlenih. Mi, osobe sa invaliditetom, možemo mnogo da ponudimo i sposobni smo više nego što mnogi misle.
Koju poruku bi poslao mladima sa invaliditetom koji se dvoume da krenu u potragu za poslom?
– Verujte u sebe, radite na svojim veštinama, budite uporni i tražite poslodavce koji prepoznaju kvalitet i različitost. Vaš invaliditet ne definiše vaše sposobnosti – ono što će vas izdvojiti jesu znanje, odgovornost, motivacija i spremnost da učite.
O putovanjima: Japan mi je najveća želja
– Bilo ih je mnogo. Putovanja su mi, izmedju ostalog, pokazala koliko različite zemlje mogu da budu pristupačne ili nepristupačne osobama sa invaliditetom. Austriju bih izdvojio kao odličan primer. U Beču je sve ravno, nema kaldrme i grad je odlično prilagođen osobama koje koriste kolica. S druge strane, Kopenhagen, iako veoma uređen grad, zadržao je mnogo kaldrme, pa je kretanje dosta otežano. Slično je i u Turskoj.
– Sa porodicom.
Koja destinacija ti je najveća želja?
– Japan, pre svega Tokio i Osaka. To je potpuno drugačiji svet i voleo bih da ga jednog dana doživim.
Razlika između života u Novom Sadu i Beogradu
– Mi smo se upravo zbog toga i preselili u Novi Sad, jer je ravniji i posto je manji grad ne moram da koristim gradski prevoz. – kaže Marko.
Opada vam samopouzdanje, javlja se osećaj društvene isključenosti
Član si Udruženja distrofičara Južnobačkog okruga. Koliko ti znače druženja u tom udruženju?
– Mnogo. Tu se družimo i razmenjujemo iskustva.
Sa kakvim se problemima najčešće suočavaju tvoji prijatelji iz udruženja?
– Kod svakoga je drugačije.Stepenice, visoki ivičnjaci i nedostatak spuštenih prelaza, nepristupačan javni prevoz, nepristupačne škole i fakulteti, nedovoljno prilagođena radna mesta, predrasude poslodavaca o sposobnostima osoba koje koriste kolica. O problemima osoba sa invaliditetom može baš dugo da se priča….
Ima li među njima ljudi koji nikada nisu dobili priliku da rade, iako imaju oko 30 godina?
– Ima ih puno.
Koliko to utiče na njihovo samopouzdanje i motivaciju?
– Naravno da utiče. Mogu i sam da posvedočim koliko sam se puta osećao loše kada sam bio odbijen. Opada vam samopouzdanje, javlja se osećaj društvene isključenosti,odustaje se od daljeg usavršavanja. Zato mislim da je najvažnije da čovek dobije priliku. Kada je dobije, može da pokaže šta zna i koliko vredi.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
