Anđela Ivković (22) je devojka, koja kao i njene vršnjakinje, voli druženje, večernje šetnje, da sedne u kafić na kafu, ode kod frizera ili na fitnes. Međutim, za razliku od svojih vršnjakinja, koje, čekajući posao iz snova, mogu da rade bilo šta da bi zaradile novac za svoje želje, Anđela ne može! Anđela je prevremeno rođena beba, a komplikacije izazvane lošom procenom lekara, završile su se postavljanjem dijagnoze – psiho motorni poremećaj (blaga mentalna retardacija). Završila je osnovnu i srednju školu- gimnaziju u Pančevu, a posle beskonačnih uspona i padova u obrazovanju po inkluzivnom programu, sačekao ju je zid, (ne)mogućnost zaposlenja. A želje su i dalje tu… I taj fitnes i da kupi nešto sebi, da ima svoj dinar i ono, ali zaista još važnije, da ima vreme koje provodi u nekom drugom kolektivu, mimo mame, tate i sestre, da ima svoje doživljaje, uspomene, da ima svoju priču kad sedne za porodični sto… Sa kakvim se izazovima suočava mlada osoba sa invaliditetom prilikom traženja posla u Srbiji, šta za njih znači finansijski, emotivno i psihološki mogućnost da imaju radno mesto, za Globalnu mrežu govori Anđelina mama Jelena Ivković (51).
Potraga za poslom i značaj prvog zaposlenja
Posle završetka gimnazije u Pančevu otvorilo se pitanje šta dalje. Preporuka lekara je bila da Anđela ne studira, jer to ne bi bilo dobro za njenu psihu, zbog emocija, išla bi sama na predavanja i vraćala se… Istovremeno, mogućnosti za zaposlenje bile su vrlo skromne – kako zbog uskog izbora poslova koje može da obavlja, tako i zbog malog broja poslodavaca koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
Ipak, priliku da prvi put bude deo radnog kolektiva, stekne radno iskustvo i oseti šta znači imati svoj posao dobila je preko udruženja “Na pola puta”, čija je članica. Kroz program Nacionalne službe za zapošljavanje angažovana je na dva meseca kao pomoćnik asistenta za mlade sa smetnjama u razvoju.
-Anđela je verbalna, verbalizacija joj je jača strana, pokretna je. Voli španski, ide na privatne časove, zna da radi na računaru… Radila je ta dva meseca, a sada je dobila ponudu da radi četiri meseca, isto kao pomoćnik asistenta i jako se raduje, ne može da dočeka- kaže Jelena i dodaje:
-Bitna je ta socijalizacija. Kad je radila bila je presrećna! Dođe kući i kaže: „Ej, danas sam sa Majom bila u Jabuci“, to je dom za osobe sa smetnjama i oni su im spremili priču o nasilju, Anđela je predavala i dobila aplauz. Ona se tad oseća lepo. Pa onda kad treba da krene, pazi da ne kasni, dešavalo se da ne spava da ne bi zakasnila ujutru. Njoj je sve to mnogo važno. Onda nam priča kako su im bili gosti u udruženju, koga je upoznala, ima o čemu da priča, to je drugačiji dan. Nije sa mamom, tatom, sestrom Elenom (12), nego je srela nekog novog. Ima lično svoje doživljaje, mimo nas iz porodice.
Osim osećaja pripadnosti i novih iskustava, posao joj je doneo i ono što je dugo priželjkivala – sopstvenu zaradu i mogućnost da sama odlučuje kako će je potrošiti.
-Kupila je sestri minđuše. Odvojila je da se osišiša, kupila je sebi torbicu, novčanik, platila je ratu za telefon za nas tri. Toliko je bila presrećna što je ona platila. Onda je mislila da joj je još ostalo, ali nije (smeh)… Tata je pita da li bi mu pozajmila neki novac, a ona kaže da neće da zajmi, već da da, pokloni… Vodila je i sve nas porodično na kafu, ona je častila. Bila je sasvim drugačija. Evo, sad kad je opet dobila ponudu već razmišlja šta će od te plate. Rekla je da želi da ide na fitnes i da plaća časove španskog- navodi Jelena.
Obrazovanje i prolazak kroz školski sistem
A pre nego što se suočila sa izazovima pronalaska zaposlenja, Anđela je godinama, zajedno sa porodicom, prolazila kroz brojne prepreke u obrazovnom sistemu.
-Dugo smo razmišljali da li specijalna ili redovna škola. Onda me je jednog dana pozvala učiteljica Goca Josimov iz Osnovne škole “Vasa Živković” i rekla da je čula za naš slučaj, da ona radi po inkluzivnom programu i da ne bi bilo loše da se upoznamo. Tako smo odlučili da Anđela krene u redovnu školu. Preoporuka lekara je bila da Anđela i ne mora da nauči da piše, tu je kompjuter, međutim, učiteljica se toliko potrudila, to je zaista bio izazov, i Anđela je naučila da piše- objašnjava Jelena, kao i da su muke počele u višim razredima.
Prvo je imala divnog razrednog, ali se razred ubrzo rasformirao i Anđelu su iz matičnog odeljenja prebacili u drugo, što se pokazalo kao greška. Bilo je nastavnika koji nisu bili za saradnju po inkluziji.
-Ipak, psiholog u školi i direktorka su bile divne, našle smo zajednički jezik i Anđela je išla po Iop 1. Ima dobro pamćenje, za nju nije bilo strašno da nauči neku lekciju, ali matematika joj je jako loša. I danas je problem oko sabiranja. Na sve to, bilo je i dosta pritisaka što se tiče vršnjaka- kaže Jelena i pojašnjava da je njena ćerka bila izložena vršnjačkom nasilju.
-Tada su krenule mreže, snimanja, bile su baš neprijatne situacije. Kad neko dete napravi problem u razredu, okrivljuje se Anđela. Jednom me je pozvala jedna nastavnica da mi kaže da je Anđela polomila klupu. Samo sam joj rekla da bih baš volela da je ona to uradila, ali ne može, ne može da podigne klupu i da je udari, jer ima problem sa motorikom- dodaje Jelena i prepričava dalje situaciju koju je njena ćerka doživela u školskom horu:
-Nastavnica je rekla da ne treba da peva da ne bi pokvarila tu grupu! Bila sam jako ljuta, povređena… Jer Anđela mnogo voli da peva i pevala je ranije. Ma, svašta smo prošli.
U gimnaziji je bilo daleko drugačije.
-Deca su bila super, nastavnici, kad god sam otišla u zbornicu osećala sam se dobro, poštovano… Drugarice su zvale Anđelu da ide sa njima na kafu, za nju je to bilo lepo iskustvo. Dobila je asistenta, ne svaki dan, ali nama je značilo- ističe Anđelina mama.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
