U Udruženju MNRO Voždovac okupljaju se ljudi različitih godina, interesovanja i životnih priča, ali sa istom potrebom – da budu aktivni, samostalni i uključeni u život zajednice. Neko piše pesme, neko prodaje „Lice ulice“, neko ima iskustvo rada, a neko medalje sa sportskih takmičenja. Uz radionice, izlete, putovanja i druženja, ovde se, kako kažu, uči i ono najvažnije – da se može mnogo više nego što drugi ponekad očekuju.
Za ljubav se živi
Udruženje MNRO Voždovac otvoreno je dva puta nedeljno, ali aktivnosti njegovih članova ne završavaju se kada se vrata zatvore. Organizuju radionice, izlete, putovanja, odlaske na koncerte i različite programe podrške. O tome najbolje govore sami korisnici.
Anđelko Radojlović (40) završio je Osnovnu školu „Miodrag Matić“ za decu sa cerebralnom paralizom i višestrukim smetnjama u razvoju, a potom stekao zvanje grafičkog tehničara. Kreativan je, talentovan za pisanje i, kako kaže direktorka Udruženja MNRO Voždovac Marina Cikuša, „jak na rečima“.
A Anđelko ima i čime da se pohvali.
– Bavim se atletikom i imam punu torbu medalja sa raznih takmičenja. Ne samo iz atletike, već i iz fudbala, košarke, trčanja. Pišem i knjige. Napisao sam četiri zbirke pesama, a sada treba da izdam i petu. Sve su ljubavne. Za ljubav se živi – kaže Anđelko.
„Ne! Za pare!“, dobacuje njegov brat po majci, Dejan Radojlović (36).
Anđelko se ne da zbuniti.
– I ja gledam da štampam knjige, pa da napravim neku lovu – kroz šalu objašnjava svoj poslovni plan.
Domaćin koji zna da se snađe
Marina nam potom predstavlja Dejana.
– Deki je završio samo osnovnu školu, ali je izuzetan domaćin. On raspolaže novcem u njihovoj kući, brine o svemu, a pomaže i ovde, u udruženju. Jako je sposoban i funkcionalan. Obojica se snalaze po gradu i poslove završavaju sami. Deki prodaje časopis „Lice ulice“. Žive sa majkom, koja takođe ima cerebralnu paralizu – priča Marina.
U tom trenutku u udruženje ulazi čovek u šezdesetim godinama. Marina ga odmah predstavlja.
– Ovo je Drago Erceg. On je naš najstariji korisnik, ali to ne znači da je najstariji duhom. I on je išao u OŠ „Miodrag Matić“, a čak je trebalo i da se oženi i dobije ćerku.
Drago je, međutim, precizniji:
– Nisam se zvanično oženio. Trebalo je 2001. da stanem na ludi kamen, ali okolnosti to nisu dozvolile. Važno mi je što sam i danas u kontaktu sa ćerkom.
A onda prelazi na temu koja mu je očigledno posebno važna – posao.
– Radio sam 2010. kao majstor u firmi za PVC stolariju u Zemunu. Morao sam da ustajem u pola tri ujutru, da se spremim i krenem u 4.50, kako bih na poslu bio u 6.50. Imao sam pozitivno iskustvo i sa poslodavcem i sa kolegama. Gazda me baš zavoleo, a meni je bilo zadovoljstvo da radim. Kada su mi rekli da sam dobio posao u firmi u Gornjem gradu u Zemunu, prvo nisam verovao. Tamo sam stekao nova poznanstva i prijatelje. Svi su me cenili i poštovali uprkos mom invaliditetu.
Danas, kada nije zaposlen, Drago redovno dolazi u udruženje.
– Dolazim kad god je otvoreno. Imamo izlete, išli smo u banju, a u junu smo bili deset dana na moru. Išli smo i na koncerte.
Anđelko ga dopunjava:
– Bili smo u Grčkoj, u Jerisosu. Išlo nas je 42!
More, koncerti i – samostalnost
Za neke od korisnika to putovanje bilo je mnogo više od letovanja. Bio je to svojevrsni test samostalnosti. Nisu svi išli sa roditeljima, a smeštaj nije bio hotelski.
– Bili smo u apartmanima, pa je svako morao da se pobrine za sebe, uključujući i hranu – objašnjava Marina.
Naravno, bilo je i zajedničkih aktivnosti.
– Imali smo roštilj i žurku na plaži, baš nam je bilo lepo. Nekima je bilo mnogo žao kada je trebalo da se vratimo kući. Neki su i plakali – kaže Marina.
U udruženju postoji i grupa podrške za roditelje, koju vode psihoterapeuti, ali i brojne kreativne i edukativne radionice.
– To je jako dobra i korisna grupa. Radimo mozaike, crtamo, svašta nešto. Kada smo se ovde uselili, nismo imali struju, pa smo crtali sijalice da je dozovemo. Ove kućice smo crtali dok još nismo imali svoj prostor. Tako da, sve što zamislimo, to nam se nekako i ostvari – kaže kroz osmeh Marina.
Važna im je i saradnja sa Crvenim krstom. Njihovi volonteri dolaze u udruženje, druže se sa korisnicima i organizuju obuke iz prve pomoći, kao i radionice o trgovini ljudima prilagođene njihovim potrebama.
Ali saradnja nije jednosmerna.
– Najlepše od svega je što su naši korisnici učestvovali u humanitarnim akcijama Crvenog krsta kao volonteri. Dejan, Anđelko, Ivana i još neki bili su u njihovim uniformama u „Stadionu“ i delili flajere u akciji prikupljanja sredstava za školski pribor. Lepo je kada mi dođemo u situaciju da mi nekome pomažemo – kaže Marina.
Kristina: „Kad nisam ovde, igram igrice“
Kristina (21) završila je OŠ „Veselin Masleša“, a potom Trgovačku školu. U udruženju je oko godinu dana.
– Svi su mi okej. Kad nisam u udruženju, obično igram igrice. Trenutno nemam posao, ali sam radila pola godine u trgovini.
Njena priča, kao i priče ostalih korisnika, pokazuje koliko je važno da ovakva mesta postoje – ne samo kao prostor za druženje već i kao mesto na kojem ljudi mogu da steknu nova iskustva, razvijaju veštine, upoznaju druge i budu deo zajednice.
Jer, kako nam kroz razgovor pokazuju Anđelko, Dejan, Drago i Kristina, samostalnost se ne meri samo time da li neko ima posao ili živi sam. Nekada počinje mnogo jednostavnije: odlaskom u grad bez pratnje, odlaskom na more, zaradom od sopstvenog rada, pomaganjem drugome ili – za početak – odlukom da napišete petu knjigu.
ANTRFILE
DENS, ROĐENDAN I VELIKO IZNENAĐENJE
Anđelko je veliki ljubitelj dens muzike devedesetih, pa je Marina znala kako da mu priredi rođendansko iznenađenje koje neće zaboraviti.
– Dovela je Ivana Gavrilovića na moj rođendan! Bio sam presrećan!– kaže Anđelko.
A već ima i želju za sledeći.
– Voleo bih da mi sledeće godine dođe Dr Igi.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
