Za današnje tinejdžere internet nije virtuelni svet, već deo svakodnevice – mesto na kojem se druže, dopisuju, zabavljaju i grade odnose. Ali upravo zato jedna fotografija, poruka ili „šala“ mogu za nekoliko minuta da prerastu u ozbiljan problem. Kako prepoznati digitalno nasilje, pritisak vršnjaka i pokušaje manipulacije, šta sa sadržajem koji jednom dospe na internet više nije moguće kontrolisati i kako reagovati kada dete postane meta? O tome za Globalnu mrežu govori Katarina Jonev, stručnjakinja za bezbednost dece i mladih na internetu.
Adolescenti danas praktično odrastaju pred publikom. Koliko su svesni da ono što objave, pošalju ili podele može da ostane van njihove kontrole i kakve posledice to može imati?
– Većina adolescenata zna da neko može da napravi snimak ekrana, ali u trenutku objavljivanja često razmišlja o reakciji koja će stići odmah: ko će videti objavu, odgovoriti ili ostaviti komentar. Mnogo je teže zamisliti da fotografija poslata jednoj osobi može završiti u grupi ili ponovo isplivati za nekoliko godina. Posledice mogu biti narušena privatnost, ponižavanje među vršnjacima i gubitak poverenja. Zato sa mladima treba razgovarati bez zastrašivanja: pre nego što nešto pošalju, važno je da se zapitaju da li bi bili mirni i kada bi to video neko kome nisu nameravali da pošalju sadržaj.
Zašto tinejdžeri, iako znaju da određeno ponašanje na internetu može biti rizično, ipak pristaju da pošalju intimnu fotografiju, podele tuđi sadržaj ili učestvuju u „šali“ koja nekoga ponižava? Koliko na njih utiče pritisak vršnjaka?
– Znati da rizik postoji i odupreti mu se pred ljudima do čijeg mišljenja ti je stalo dve su različite stvari. Tinejdžer može želeti da pokaže poverenje osobi s kojom je blizak, da ne bude izbačen iz društva ili da ne ispadne jedini koji odbija da učestvuje u grupnoj „šali“. Pritisak vršnjaka je posebno snažan kada se sve dešava brzo, u grupnom četu, pred publikom. Zato nije dovoljno samo reći mladima „nemoj to da radiš“. Treba im pomoći da uvežbaju kako da kažu „ne“, kako da izađu iz takve situacije i kome mogu da se obrate ako su već uradili nešto zbog čega se kaju. Odgovornost za zloupotrebu fotografije uvek je na osobi koja je zloupotrebi, a ne na detetu čije je poverenje iznevereno.
Gde je granica između šale, zadirkivanja i digitalnog nasilja? Da li adolescenti umeju da je prepoznaju kada se nasilje predstavlja kao zabava za celu grupu?
– Granica se prelazi kada se neko ponižava, zastrašuje ili izlaže ruganju, naročito ako je jasno da mu to smeta, a ponašanje se nastavlja. Rečenica „samo smo se šalili“ ne poništava štetu. U grupnim četovima granicu je teže prepoznati jer svaki pojedinac možda misli da je poslao samo jedan komentar ili reakciju, dok dete koje je meta vidi da mu se podsmeva cela grupa. Mladima često kažem: ako zabava postoji samo za publiku, a osoba o kojoj je reč želi da prestane, vreme je da prestanete i vi. Za prekid takve situacije mnogo znači i vršnjak koji neće proslediti sadržaj, neće dodati još jednu uvredu i pružiće podršku detetu koje je povređeno.
Koliko su adolescenti izloženi novim oblicima digitalne manipulacije i da li prepoznaju kada neko pokušava da ih manipuliše?
– Izloženi su različitim pokušajima manipulacije, od lažnih profila i poruka koje ih navode da otvore link, do fotografija i snimaka napravljenih ili izmenjenih veštačkom inteligencijom. Problem je što takav sadržaj danas može delovati vrlo uverljivo. Neko može da se predstavi kao vršnjak, da traži hitnu reakciju, da obeća tajnost ili da zapreti objavljivanjem sadržaja. To su znaci zbog kojih treba zastati, proveriti ko šalje poruku i potražiti pomoć. Ne očekujem da adolescent sam prepozna svaki dipfejk; očekujem da zna da ne mora odmah da odgovori, pošalje podatke ili poveruje svemu što vidi.
Pomoć za decu i mlade
Ne ćuti, pozovi 19833
Šta bi svaki adolescent trebalo da uradi kada shvati da je postao meta digitalnog nasilja?
- Prvo treba da zna da nije kriv i da ne mora sam da rešava problem. Važno je da sačuva poruke, korisnička imena, datume i snimke ekrana objava, a zatim da što pre kaže roditelju, nastavniku, školskom psihologu ili drugoj odrasloj osobi kojoj veruje. Zajedno mogu da prijave nalog i sadržaj, blokiraju osobu koja uznemirava dete i odluče da li slučaj treba prijaviti školi ili nadležnim organima. Ne treba uzvraćati uvredama, pristajati na ucene, brisati sve tragove pre nego što se sačuvaju dokazi, niti prosleđivati sporni sadržaj „da bi drugi videli šta se dogodilo“. Ako je reč o intimnoj fotografiji maloletnika, dete ne treba da je dodatno preuzima ili šalje drugima; odrasla osoba treba odmah da pomogne u prijavljivanju. Najvažnija poruka je da se obraćanje za pomoć ne kažnjava — ono je prvi korak da nasilje prestane. Deca i mladi uvek mogu da se obrate i Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu na broj telefona 19833, popunjavanjem forme na sajtu pametnoibezbedno.rs.
- Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
