„Volim da budem lepa, nežna, našminkana, ali ne mnogo. Sviđa mi se prirodna lepota i zato koristim prirodnu šminku“, priča nam 24-godišnja Una Pantović, korisnica Udruženja „Živimo zajedno“. Svoj rođendan proslavila je upravo tamo – sa prijateljima, zaposlenima i ljudima sa kojima svakodnevno deli vreme.
Udruženju se pridružila sa 19 i po godina. Kaže da voli da dolazi, da se druži i da bude korisna.
„Blaga sam i nežna prema svojim drugarima i zaposlenima. Nisam stroga, lepo sam vaspitana. Kad me neko savetuje, prihvatim savet, da ne bih uradila nešto pogrešno. Lepo nam je ovde. Družimo se, ja volim da sređujem prostorije. Brišem stolove, pomažem drugarima oko spremanja ručka, perem sudove.“
A ručak u Udruženju ima gotovo precizan nedeljni raspored – ponedeljkom se sprema meso, utorkom pilav, sredom restovani krompir ili krompir salata i meso, četvrtkom supa i pečenje, a petkom posni pasulj.
„Ja im držim domaćinstvo i moram da kažem da Una ne učestvuje toliko u spremanju, ali nakon ručka ona stavi kecelju i neumorno pere prljave sudove. Tu je bez premca“, kroz osmeh dodaje Vesna Lukić, koordinatorka Udruženja.
Uni je očigledno milo zbog Vesninih reči. Osmeh joj postaje još širi kada joj kažem da joj lepo stoji.
Na kompliment ima spreman odgovor:
„Volim da se smejem i čavrljam. Bolje se smejati nego tugovati. Vesna je jako dobra, naučila sam od nje da se lepo ponašam da pravimo testo i modlice. Naučila me je i da više ne otežem kada kažem „dobar dan“.
Takva je, čini se, i njena svakodnevica u Udruženju – ispunjena ljudima, aktivnostima i malim obavezama koje danu daju ritam.
Ovde domaćinstvo nije jedina aktivnost. Svaki dan ima svoju satnicu i raspored.
„Veronauku imamo utorkom, četvrtkom je muzička sekcija, subotom dramska i nju vodi Nataša. Ona je tu da nas opusti, nije stroga, pravedna je, ne ljuti se i baš mi se sviđa dramska sekcija.“
Una se, međutim, ne zadržava samo na svakodnevnim aktivnostima. Sa ponosom priča i o putovanjima. Poslednje tri godine sa veroučiteljicom je avionom putovala u Herceg Novi na festival „Dani mimoze“.
„Svideo mi se stari grad u Kotoru, omiljen mi je. I svako veče smo se šetali pored mora. A inače mi idemo svake godine u junu i u septembru po 20 dana na more u Grčku, u Paraliju.“
Kada razgovor skrenemo na posao, Una se posebno osmehne. Radno iskustvo joj je važno i očigledno je ponosna na ono što je radila.
„Radila sam kod svog oca 2024. i 2025. godine, a četiri meseca sam bila zaposlena u Udruženju. Moj posao je bila reciklaža flaša i ambalaže, da pomažem drugarima, da sređujem prostorije, brišem stolove i perem sudove. Nije bilo teško uopšte, sve sam lako radila.“
Objašnjava nam i kako u Udruženju odvajaju otpad – imaju kavez za ambalažu i flaše, kao i posebnu kutiju za čepove.
A onda dolazimo do pitanja koje se pamti mnogo duže od samog opisa posla – kakav je osećaj kada dobiješ prvu platu?
„Veoma dobar osećaj.“
I na šta ju je potrošila?
„Kupila sam prirodnu kozmetiku i išla sam na feniranje.“
Dok razgovaramo u jednoj od prostorija Udruženja, ostali korisnici povremeno proviruju na vrata. Prošlo je dva. Ručak je završen i sada su nestrpljivi da počne rođendansko slavlje. Sve je spremno – kiflice, pite, roštilj i naravno torta sa vatrometom i svećicama. I drugi gosti pristižu, i sada ih je dvadesetak. Svako dolazi sa poklonom i lepim željama. Uskoro kreće i pesmica „Danas nam je divan dan“.
Una se u jednom momentu okreće i kaže: „Danas mi je baš divan dan“!
Otkriva nam i jednu od svojih rođendanskih želja, ali to će ipak ostati tajna. Neke želje je, valjda, lepše sačuvati samo za sebe.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
