– Kad nema namirnica, znam da kupujem i preko faktura – kaže Nemanja Jović (32) dok objašnjava šta sve obuhvata njegov posao u kafiću “Zvuci srca” na Vračaru i usput dobacuje koleginici:
– Vanja, da li si išla u nabavku? Treba da stavim pirinač u jelo da ne bude mlitavo.
Okreće se i nastavlja – pravljenje kafe, sa sve srcem u peni, rad sa mušterijama, kuvanje ručka, krojenje u radionici, popis za podrum pića, sve to spada u njegov delokrug rada. Nemanja je zaposlen u kafiću “Zvuci srca”, socijalnom preduzeću čiji je osnivač Humanitarna organizacija “Dečje srce”, već sedmu godinu.
Dijagnoza autizma je možda neke stvari u njegovom životu usporila, ali ništa, zapravo, nije zaustavila. Nemanja dolazi na posao potuno sam iz Pančeva, četiri dana nedeljno (petkom radi u istom kafiću u Pančevu), odgovoran je i posvećen radnik na nekoliko poslova u okviru kafića, raspoložen da uvek nešto novo nauči. Redovan je na kampovima životnih veština koje organizuje ova humanitarna organizacija, druženjima i proslavama, a putovanja prosto obožava.
– Zaposlen sam za stalno u kafiću “Zvuci srca”, već sedam godina. I ovo mi je prvo zaposlenje pod radnim stažom- kaže Nemanja i dodaje:
– Pre toga sam radio u Radnom centru udruženja “Na pola puta”, nešto na benzinskoj pumpi – prao šoferšajbne. Ovde sam se našao.
Posle učenja da napravi kafu i svakodnevnog rada sa mušterijama, pre četiri godine je ušao i u kuhinju, pa sad kuva ručak za celu smenu, za čak 12 osoba:
– Najviše volim da kuvam povrće, ali sa paradajzom, da bude ukusno.
Na pitanje šta za njega znači posao, Nemanja odgovora:
– Znači mi da idem na neke događaje i manifestacije, imamo novogodišnje žurke u “Metropolu”, proslave rođendana, i proslave rođendana našeg kafića.
Pored socijalnog momenta koji mu je doneo posao, tu je i plata zahvaljujući kojoj ravnopravno učestvuje u troškovima u domaćinstvu gde živi sa tatom Ilijom.
– Plata mi je omogućila da plaćam račune iz naše kuće, da kupim namirnice i sebi garderobu – kaže.
A šta bi poručio poslodavcima koji se dvoume da li da zaposle osobu sa nekom vrstom invaliditeta?
– Da ih podučavamo, da im damo savet, tipa i za pravljenje kafe, kuvanje ručka, crtanje, krojenje. Svako treba da dobije jednaku šansu da proba.
Iako on lično nije imao negativnih iskustava na tržištu rada, njegovi prijatelji jesu.
– Čuo sam sam da su odbijeni u drugim firmama, da nisu za taj posao ili da nema mesta – dodaje.
Kampovi životnih veština
Na kampovima životnih veština, koje organizuje ova humanitarna organizacija po Srbiji, mladi sa smetnjama u razvoju se svakodnevno uče veštinama oblačenja, presvlačenja, kuvanja, održavanja higijene svog prostora. Nemanja na ove kampove ide već 16 godina.
– Prvi put more, pa Zlatibor, Subotica… Na kampovima radimo aktivnosti- usisavamo, peremo sudove, spremamo ručak, ali imamo i radionice. Tamo se i zabavljamo. Imamo diskoteku svako veče, đuskamo. Volim da plešem. Volim sve, i narodnu i zabavnu muziku – navodi Nemanja.
Od svih putovanja najjači utisak na njega je ostavila poseta Poljskoj, odnosno Varšavi. Tamo je išao sa nekoliko koleginica, a put je organizovan u saradnji sa poljskim institutom.
– To je bilo ove godine, od 24. do 28. marta. Drugi put sam tada leteo avionom – kaže.
Ove godine se sprema i da “pokori” SAD:
– Idem u Ameriku. Čikago, Ilinois. Novembar je planiran da idem. Idem privatno sa koleginicom.
Bolonjeze mi svi hvale
Na pitanje koje njegovo jelo najviše hvale kao iz topa odgovora:
– Bolonjeze. I meksičku mešavinu.
Zna da pravi i domaći sladoled, od slatkiša vanilice.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
