– Kad sedim kući, to mi je najteže – kaže Danica Maksimović (37) iz Pančeva govoreći o tome koliko joj zaposlenje zapravo znači – ne samo zbog plate, već i zbog svakodnevnih obaveza, ljudi koje sreće i osećaja da je nekome potrebna.
Danica je članica udruženja „Na pola puta“, u kojem trenutno radi kao pomoćnik asistenta preko programa Radna aktivacija za osobe sa invaliditetom. Ima lake intelektualne teškoće.
PROČITAJTE JOŠ: Anđelka: Posao mi je dao ono najvažnije- da mogu sama!
Preko posla je upoznala najbolju drugaricu
Njen posao je da prati devojke iz kućnih zajednica (stanovanja uz podršku), pomaže im da završe svoje obaveze, ide sa njima u Radni centar udruženja i učestvuje u prodaji proizvoda. Deo vremena provodi i u samom Radnom centru, gde prodaju ukrasne kutije, flaše, teglice za kafu, jastuke i podmetače.
Sa jednom od devojaka sa kojima radi, Sofijom, posebno se zbližila. Njih dve su danas najbolje drugarice, gotovo nerazdvojne. Druže se i vikendom, šetaju, razgovaraju…
Za Danicu je to jedna od najlepših stvari koje joj je posao doneo.
-Sofija je naišla u pravom trenutku da me izvuče, stvarno je divna i dobra- navodi Danica.
Kaže da joj posao nije težak.
-Nije zahtevno, trudim se da budu zadovoljni, ništa mi nije teško. Kažem mami da radim sa lakoćom, nema mora- dodaje.
Do sada je bila angažovana preko Javnih radova nekoliko meseci godišnje i za to je primala oko 30.000 dinara mesečno. Sada ima prvi put priliku da radi preko Programa radna aktivacija osoba sa invaliditetom, te će primati oko 65.000 dinara mesečno, koliko iznosi minimalac.
Povećanje prihoda joj dosta znači, jer živi sa majkom koja, kaže, ima malu platu, a očekuje i malu penziju. Deo te zarade će, samim tim, otići na račune i kućne troškove.
-Svaki put kad radim preko javnih radova to mi mnogo znači- kaže.
Međutim, ostaće i da se počasti.
-Mogu sad da kupim sebi neke patike, to mi je najpotrebnije. Rekla sam mami častiću je kad primim platu čokoladom, ali kupiću i svima u kancelariji veliku mlečnu čokladu, ne od 200 već od 300 grama, to hoću – kaže Danica.
Saobraćajna nezgoda koja je sve promenila
Danica je kao dete bila urednog razvoja. Međutim, kao mala je doživela saobraćajnu nesreću.
-Kad sam bila mala imala sam udes, ne znam koliko sam tačno imala godina, ali baš mala. To se desilo nepažnjom nekog, mama je uspela da me zaštiti. Ja sam udarila glavom i imala sam fakturu lobanje- navodi, kao i da se oporavka ne seća.
Završila je Osnovnu školu „Miroslav Antić“, a potom Poljoprivrednu školu, smer cvećar-vrtlar. Kroz godine je radila različite poslove – bila je čistačica upravo u osnovnoj školi koju je završila, servirka u dnevnom boravku za lica sa smetnjama u razvoju, radila je i u štampariji, JKP “Zelenilo” u Pančevu…
-Radila sam u JKP “Zelenilo”, to mi je išlo super, sadila sam cveće, plevila. Tamo mi je bilo baš lepo i lepo sam se uklopila – seća se.
Diskriminacija i neprijatne situacije
Ali nisu sva iskustva bila takva. Na pojedinim poslovima susretala se sa nerazumevanjem i grubim odnosom kolega i nadređenih. Kada joj nešto nije išlo, umesto da joj objasne i pomognu, bilo je i onih koji su vikali!
-Bilo je i nezgodnih situacija. Kad mi nešto ne ide, reagujem emotivno, ali umesto da mi to neke kolege objasne, bilo je i onih koji su vikali – priznaje.
Priča o situaciji u jednoj privatnoj firmi gde je radila, iako se trudila iz sve snage da bude ravnopravna sa ostalima, dobila je otkaz i to na vrlo ružan način.
-Šef me je pozvao da izađem napolje i odmah sam počela da vrtim film u glavi gde sam pogrešila. Mislila sam da će da me “riba”, da sam nesposobna. Rekla sam mu da sam dala sve od sebe, a on mi je na to odgovorio da to nije dovoljno. I dobila sam otkaz. Kući sam otišla potresena, tresla sam se – prepričava jednu od neprijatnijih situacije koju je doživela boreći se za svoje mesto u radnom okruženju.
Bilo je i poslovođa koji su vikali ili tražili od nje da uradi stvari za koje su znali da ne može.
Na pitanje da li ima utisak da je ljudi gledaju kroz bolest i invaliditet, a ne kroz ono što zaista može, odgovara:
-Da.
Poruka poslodavcima
Poslodavcima poručuje:
-Svi smo različiti, znači da treba da poštuju i cene ljude i ovako i ljude sa invaliditetom i da ih ne diskriminišu i da ih ne maltretiraju, da ne vrše pritisak, da budu ljubazni, da razumeju. Treba da imaju odgovornost, a i stav da smo svi mi ljudi, neko je spor, neko ima smetnje u razvoju. Ljudi to danas teško razumeju… Treba da gledaju ko je kakva osoba, a ne da imaju predrasude. Ako neko ima teškoće da mu ne dobacuju.
Danica ne tvrdi da može svaki posao. Zna da joj neki poslovi zbog zdravstvenih teškoća ne odgovaraju. Ali zna i gde može da pruži najviše.
-Mogu jako lepo da radim kad se fokusiram, volim da se šalim, duhovita sam, to prija korisnicima- kaže.
Zato bi volela da ponovo radi u dnevnom boravku „Neven“, gde je ranije radila kao servirka, čistila i družila se sa decom i odraslima sa smetnjama u razvoju.
-To mi je odgovoralo, tu bih volela da se zaposlim. Tu sebe vidim- poručuje.
Podrška i za ono što se drugima podrazumeva
Marina Kurilj iz Udruženja “Na pola puta” navodi da mladima sa lakim intelektualnim teškoćama podrška udruženja mnogo znači upravo u onim stvarima koje se drugima podrazumevaju kad počnu da rade – da dolaze na vreme, ne kasne, poštuju dogovor i ispune ono što se od njih tog dana očekuje.
-Mnogi od njih dolaze iz porodica u kojima su imali visok nivo podrške i zaštite, pa im je podrška potrebna kako bi napravili prve korake ka zaposlenju, ali i kako bi posao uspešno zadržali. Zato je važno da uz sebe imaju ljude koji razumeju njihove potrebe i mogu da ih podrže i u kontaktu sa poslodavcem- navodi Marina.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
