Sledeće godine biće 30 godina otkako postoji Udruženje „Živimo zajedno“. Njegov osnivač Dejan Kozić kaže da je zadovoljan onim što je udruženje tokom tri decenije postiglo – danas je to organizacija koja ima pet stalno zaposlenih osoba.
Kako ste uspeli da udruženje opstane sve ove godine?
– Uspevali smo da opstanemo sve ove godine zahvaljujući projektima, jer smo uvek imali neke dobre ideje. Tako je i sada, pošto planiramo da otvorimo dečji centar za predškolski i školski uzrast, koji će biti jedinstven u Beogradu. Ta razmena iskustava između roditelja je jako značajna i to smo videli kroz ovo naše udruženje, koje je počelo vrlo skromno da radi – prvo jednom, pa dva puta nedeljno, a danas radi od 8 ujutru do 20 časova uveče.
Vi ste ovo udruženje osnovali iz potrebe da se povežete sa drugim roditeljima, s obzirom na to da je i vaša ćerka osoba sa invaliditetom.
– Ona je autistična i teško ometena u razvoju, na nivou bebe. Razvoj kod dece može da se podstiče do sedme, osme godine, a posle toga teško da nešto može da se postigne. Jedino što uspevamo jesu neke životne navike – da jede samostalno, da ode do toaleta. Imamo celoživotni problem. Ali mi, kao roditelji, pomireni smo sa tim.
Najvažnije je kada imate takav problem da čujete i druge roditelje, njihova iskustva i da shvatite da niste sami. Povezali smo se i sa fakultetima, Palmotićevom i drugim institucijama.
Koliko imate korisnika?
– Na mesečnom nivou ih je negde oko stotinu, a dnevno od 25 pa naviše. Oslanjamo se na njihovo osamostaljivanje, pa oni spremaju ručak, serviraju, peru sudove. Imamo dozvolu za bavljenje reciklažom i to nam donosi neki prihod, a oni mesečno primaju platu, iako mnogi nisu poslovno sposobni.
To je PET ambalaža – plastične flaše sa kojih skidaju čepove i odvajaju ih, flaše gaze kako bi im smanjili zapreminu i ubacuju ih u džambo džakove, koje kasnije odvozi kamion. Imamo i svoj kombi koji ide na teren, u firme i ambasade, gde prikupljamo ambalažu. To je posao koji oni mogu da rade.
Ipak, najviše zarađuju oni koji prodaju časopis „Lice ulice“ – neki i do 80.000 dinara mesečno.
Kako jedan korisnik provede svoj dan u Udruženju?
– Oni smatraju da im je ovo glavna kuća. Svojoj kući idu samo da spavaju. Dođu, druže se, kuvaju kafu, pomažu oko raspremanja, sređuju prostor i dvorište. Imaju edukativne časove gde teoretski pričamo o raznim stvarima. Ručaju, posle čega imaju radne aktivnosti i različite radionice.
Obožavaju muzičku radionicu, gde dolaze da pevaju. Otpevaju pesmu na mikrofonu, dobiju aplauz i to je njima jako važno.
Imamo i veroučiteljku koja ima sjajne radionice, gde oni prave različite stvari koje odlaze u manastir i prodaju se. Od toga finansiramo odlazak u Herceg Novi na festival „Dani mimoze“ svakog februara.
Sada idemo 20 dana na more u Grčku, u Paraliju.
Među korisnicima imate i one koji su radno sposobni. Šta njima znači posao – da li je to samo plata ili i prilika da budu korisni i vrednovani?
– Sve što oni urade mi evidentiramo i upišemo, i na kraju meseca oni stanu u red da prime „platu“. I tada možete da vidite koliko su ponosni na sebe.
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
