Postoje ljudi koji svoje granice upoznaju tako što ih prihvate. A postoje i oni koji ih iz dana u dan pomeraju. Vasilije Vasić, devetnaestogodišnji Beograđanin, pripada ovoj drugoj grupi.
Ako biste ga pitali ko je, a zabranili mu da pomene cerebralnu paralizu, sport i školu, ne bi ostao bez odgovora. Rekao bi da je komunikativan i druželjubiv, da voli ljude i društvo. Rekao bi da je verujući čovek – ne samo zato što veruje u Boga, već zato što veruje i u ljude, u sebe i svoje mogućnosti. Govorio bi o radu i disciplini, ambiciji i umetnosti, o pisanju pesama, ljubavi prema zemlji, istoriji, kulturi i svojim precima.
Tek kada ga upoznate, shvatite koliko je važno što je pitanje postavljeno upravo tako. Cerebralna paraliza jeste deo njegovog života, ali nije jedina stavka njegovog identiteta.
Vasilije ima 19 godina i već prilično preciznu sliku onoga što želi od života. Želi da završi fakultet, radi, razvija sopstveni biznis i jednog dana bude finansijski samostalan. Želi i da bude profesionalni sportista. Iza sebe već ima iskustvo koje bi za mnoge bilo veliko i u mnogo kasnijim godinama: takmičenja, putovanja, međunarodnu kategorizaciju, nastup za reprezentaciju i prve ozbiljne rezultate.
Ali kada govori o putu koji ga je doveo dovde, ne počinje od medalja. Počinje od padova.
Kao dečak je padao, cepao kolena, gubio trke i često završavao među poslednjima. Sport je u početku bio borba sa sopstvenim telom, a onda je postao prostor u kojem je prvi put dobio priliku da vidi koliko zaista može. Ipak, za razliku od onoga što bi mnogi možda očekivali, Vasilije kaže da nikada nije imao problem sa prihvatanjem svog tela.
„U jednom trenutku sam shvatio da je to moj put i da sam ja izabran da idem tim putem. Da, taj put nikada nije bio lak i nikada neće biti, ali svi biju neke bitke u životu.“
U toj rečenici ima mnogo toga što objašnjava njegov odnos prema životu. On svoju priču ne doživljava kao izuzetak, već kao svoju bitku. Ne pita se zašto je njemu nešto teže, već šta će uraditi sa onim što mu je dato.
Odmalena je slušao roditelje kako mu govore: „Sve što mogu ostali, možeš i ti.“ Ta rečenica mu je bila i snaga i teret.
„U trenutku kada želim da odustanem, pojavi se rečenica: ‘Sve što mogu ostali, možeš i ti.’ Ona je pokretačka, motivaciona, ali ne smem je prečesto koristiti da bi mogla da traje što duže kao moj motivacioni izvor.“
Teret, međutim, ne dolazi samo spolja. Vasilije je ambiciozan i sebi postavlja visoke ciljeve. Kada postanu preteški, ne razmišlja samo o tome koliko će ga koštati da nastavi, već i šta bi izgubio ako odustane.
„Ko sam onda bez svojih snova? Koja je moja svrha, ako se odreknem svojih dugoročnih ciljeva i pobegnem i od pokušaja da ih ostvarim?“
To je možda i najvažnija razlika između dečaka koji je nekada gubio trke i mladića koji danas trči za reprezentaciju Srbije. Nekada je cilj bio da završi trku. Danas želi da vidi dokle može da stigne.
U julu je u Meksiku prošao međunarodnu kategorizaciju i nastupio na World Para Athletics Grand Prix. Na prvom Grand Prix takmičenju u karijeri zauzeo je četvrto mesto u finalu. Rezultat nije bio njegov lični rekord – do njega su nedostajale svega stotinke – ali je sam izlazak na zvaničnu svetsku scenu za njega imao mnogo veće značenje od plasmana.
„Osećaj je fenomenalan kada zvanično uđete na listu svetske paraatletike. Tada ste zvanično postali profesionalni sportista.“
Za Vasilija je taj trenutak imao i posebnu težinu. Kada je prvi put saznao da može da se bavi profesionalnim sportom i da nastupa za reprezentaciju Srbije, nije ga oduševila samo pomisao na rezultate.
„Najviše zbog toga što ću imati priliku da branim boje svoje države i predaka. To je velika čast za mene.“
Ali profesionalni sport, kaže, ima i svoju drugu stranu. Publika vidi ono što se dogodi kada sportista izađe na stazu. Ne vidi treninge, disciplinu, odricanja, neuspehe i sumnje – sve ono što se nalazi „iza zavese uspeha“.
A upravo je prilika jedna od najvažnijih reči u njegovoj priči.
Vasilije je kao dete doživeo i da mu neko kaže da nešto ne može i da mu prilika da pokaže šta može jednostavno ne bude pružena. Između te dve stvari, kaže, postoji velika razlika.
„Definitivno više boli prilika koja nije data, jer onda ne pokažeš ni koliko možeš.“
Tuđa sumnja u njegove mogućnosti danas ga ne dotiče mnogo.
„Sve dok ja verujem u sebe, to mi je dovoljno.“
Možda zato tako otvoreno govori o onome što želi i van sporta. Fakultet. Posao. Biznis. Finansijska samostalnost. Život u kojem neće biti „mladić sa invaliditetom koji je uspešan“, već jednostavno Vasilije – student, sportista, radnik, preduzetnik, prijatelj, sin, brat blizanac, neko ko piše pesme i voli basket, bicikl, skijanje i šah.
Svestan je, međutim, da put koji je njemu bio moguć nije isti za sve.
Podrška porodice i okoline, finansijske mogućnosti roditelja, njegov karakter i samopouzdanje – sve su to faktori koji su mu pomogli da dođe dovde. Nekome drugom, kaže, mnoge od tih stvari možda nisu bile dostupne.
„Sistem ima rupa, ali moram priznati i da se trudi da pomogne osobama sa invaliditetom.“
Prepreke vidi na više strana – od neprilagođenih radnih mesta i računice poslodavaca, do predrasuda i neznanja. Ali kada govori o najvećem problemu, vraća se na ono što se ne može rešiti jednim zakonom ili institucijom.
„Ogroman problem u Srbiji je mentalitet ljudi ovde. Većina ljudi okreće glavu od osoba sa invaliditetom iz straha i neznanja.“
A onda izgovara rečenicu koja možda najbolje objašnjava ono što želi da promeni:
„Ljudi u Srbiji, pre svega, moraju da shvate da invaliditet nije jedina odlika identiteta osobe koja ga ima.“
On to svakodnevno pokušava da pokaže i kroz posao. I dalje radi u kompaniji Becky.works, a iskustvo u poslovnom okruženju opisuje kao veliko i lepo iskustvo. Poslodavcima ne bi držao predavanje. Ima samo tri poruke:
„Invaliditet nije jedina stavka nečijeg identiteta. Ne dozvolite da vas on vodi u predrasudu. Pružite šansu.“
Šansa je, zapravo, jedna od niti koja povezuje različite delove njegove priče. Šansa da trči. Da se takmiči. Da radi. Da pokaže šta zna. Da bude samostalan.
Zato mu smeta i sažaljenje. Ne želi da njegova priča bude iskorišćena kao motivacioni alat za druge.
„Ne tražimo sažaljenje. Neki ljudi koriste osobe sa invaliditetom samo kao motivacioni fetiš, a to nije dobro.“
Objašnjava to primerom koji se često može videti na društvenim mrežama: osoba sa amputacijom uradi nešto što zahteva veliki fizički napor, a onda neko ispod toga napiše drugima da nemaju pravo na izgovore – „Vidi šta on radi bez ruke. Koji je tvoj izgovor?“
Vasilije smatra da takav pristup nije ispravan.
„Naše priče jesu inspirativne, ali treba biti umeren u svemu, pa tako i u ovome.“
On, zapravo, ne želi da bude inspiracija zato što ima invaliditet. Želi da bude sportista zato što trenira. Student zato što uči. Preduzetnik zato što gradi svoj posao. Zaposlen zato što je za taj posao najbolji kandidat.
Iza svih tih ambicija, uključujući i san o Los Anđelesu 2028, postoji još jedan cilj – da jednog dana bude potpuno samostalan i zna da je svojim radom izgradio sopstveni život.
A kada bi danas mogao da sedne pored onog malog Vasilija koji je tek dobio dijagnozu cerebralne paralize, ne bi mu obećao da će sve biti lako.
Rekao bi mu da veruje u sebe, ali da ne bude egoističan. Da se okruži pravim ljudima, onima koji imaju slične poglede na svet i ciljeve. Da radi na sebi – fizički, mentalno i kao ličnost. Da bude uporan tamo gde veruje da će ga upornost odvesti do željenog rezultata.
I rekao bi mu još nešto.
Da priča svoju priču.
„Da bi dao nadu nekom novom malom Vasiliju i njegovim roditeljima koji možda biju istu borbu kao on.“
Možda je upravo u tome njegova najveća ambicija. Ne da bude dokaz da osoba sa invaliditetom može sve, jer nijedna osoba ne može sve. Ne da bude nečiji „motivacioni fetiš“. Ne da mu se zbog dijagnoze unapred pripiše ni slabost ni veličina.
Već da dobije priliku.
Da trči koliko može. Da uči koliko može. Da radi. Da stvara. Da greši. Da pobedi. Da izgubi. Da sam bira koliko će daleko.
I da jednog dana, kada pogleda iza sebe, može da kaže da je život koji živi zaista njegov.
Jer, kako je sam rekao:
„Ko sam onda bez svojih snova?“
Projekat “Korak ka samostalnosti – podrška zapošljavanju mladih sa invaliditetom” realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju Republike Srbije
