Nemanja Petrić, jedan od naših najuspešnijih odbojkaša, posle gotovo dve decenije igranja u inostranstvu vratio se u Srbiju i gde je na krako bio obukao crno-beli dres Partizana. Njegova karijera obuhvata nastupe za velike evropske klubove i reprezentaciju Srbije, a sve je počelo u rodnom Prijepolju, gde je prvi
put zakoračio na odbojkaški teren. Danas, uz iskustvo i trofeje, Petrić želi da bude podrška mladim igračima i da domaćoj publici vrati deo energije koju je poneo sa sobom iz sveta.
Kako se osećate što ste posle više od 15 godina u ponovo zaigali pred domaćom publikom?
– Lep je osećaj vratiti se i igrati pred svojom publikom, trenirati i raditi sa novim generacijama. Vratio sam se zbog povrede i dogovor sa Partizanom je bio da budem tu sa njima, da pomognem koliko mogu i da ta deca, koliko se može, nauče nešto od mene. S te strane mi je bilo jako drago. Glavni “krivac” za to je naš Prijepoljac, inače moj rođak, Peđa Drobnjak, koji je u Upravi Partizana. Sve je krenulo na njegovu inicijativu. Bilo je zanimljivo videti ligu posle toliko godina.
Pretpostavljam da vam je to iskustvo igranja van Srbije bilo značajno i da
mnogo toga možete i ovde da primenite?
– To jeste veliko iskustvo. Imao sam priliku da igram u najboljim evropskim klubovima i sa najboljim evropskim i svetskim igračima. Sav taj dugogodišnji rad donese veliko i značajno iskustvo.
Kada se osvrnete na svoje prve korake u Prijepolju, šta vam prvo padne na
pamet kad se setite tog doba – da li je to neki trener, sala, ili trenutak koji
je odredio vaš put?
– Prva asocijacija je naš Park narodnih heroja u kome smo svi trenirali kao klinci. Prijepolje je tada imalo jako zavidnu ekipu koja je igrala u drugoj srpskoj ligi i oni su nam u tom trenutku bili uzori. Tu su se pojavili prvi treneri – Zdenko Krković i Sead Hadžifejzović Beli, koji nažalost više nije sa nama. Oni
su bili fenomenalni treneri koji su nas naučili da, pre svega, zavolimo sport i odbojku i mislim da je ključ svega da trener prenese tu emociju na dete i da zavoli sport, bez obzira ko će šta kasnije postići. U to vreme nisu bili baš neki uslovi za treniranje, tako je bilo u celoj državi, ali nama to nije smetalo, jer smo
voleli loptu i igru. Uspomene na sam početak me vežu nekim lepim sećanjima. I jako mi je drago što sam i moje prve trenere u nekom trenutku uspeo da učinim ponosnim.
Koju poruku biste poslali mladim talentima iz Prijepolja koji sanjaju profesionalnu karijeru u odbojci da krenu tim putem koji nije lak?
– Naravno da nije lak, ali sport je prelepa stvar. Nebitno kojim se sportom bavite i na kom nivou se njime bavite. Sport je važna grana za razvoj pojedinca, sredine, pa i cele nacije i od srca bih im preporučio da se bave sportom u bilo kom vidu, što rekreativnom, što profesionalnom. Sport je velika škola koja nas
nauči mnogo toga – da delimo, da sarađujemo, da gubimo, da budemo tolerantni i kolegijalni, da se posle poraza podignemo. Moj topli savet roditeljima je da svoju decu usmeravaju prema sportu jer je to jedna posebna životna škola. U sportu se prave drugarstva za ceo život. Bude tu nekada i malo gorčine, ali uvek
se pamte one lepe stvari i tome naša omladina treba da teži.
Po povratku iz inostranstva radili ste sa mladim igračima iz Partizana – jesu li vas podsetili na sebe iz tog perioda kada ste počinjali karijeru?
– To su sada neke nove mlade generacije, ali opet, podsećaju na neko naše vreme kada smo se borili za naše mesto u svojim timovima i kasnije u mladoj ili seniorskoj reprezentaciji. Ima mladih koji su talentovali i treba im dati prostora i priliku da rade. Često se čuje da deca i mladi danas neće da se bave sportom, ali
ja se sa tim ne bih složio – dece ima, ali je sve manje trenera koji imaju volje da rade sa decom. Toj deci svakako treba pružiti šansu i verujem da će se iz njih izroditi neki novi šampioni.
Jesu li danas deca u prednosti što se tiče uslova i sportske infrastrukture koja im je na raspolaganju?
– Tu su sigurno u prednosti, postoje nove sportske sale, bolji uslovi za rad. U Prijepolju su se neke škole renovirale i nadam se da će se i više sredstava usmeravati u te svrhe. Ipak, ono što je najvažnije jeste da oni razvoju tu ljubav prema sportu.
S obzirom na to koliko dugo igrate, imate li još neku ambiciju koju biste želeli da ostvarite, koji su to ciljevi kojima sada težite?
– Ambicije uvek postoje. Dok god čovek žudi za tim pobedama i emocijama koje pobeda donosi sa sobom, ima volju da igra. Mene i dalje to drži i svaka nova pobeda mi daje energiju da nastavim dalje. U ovim godinama se neke snovi umanjuju, ali hvala bogu, veliki deo svojih snova sam ostvario, možda je ostalo još malo njih koje nisam, ali i to je život i sve se dešava onako kako treba da bude. Ambicija mi je da igram još godinu – dve baš zbog tog osećaja na terenu, nebitno da li je reč o pobedi ili porazu, jer oboje nose neke vrste emocija. Voleo bih i zbog svog sina Uroša koji ima devet godina da igram i dalje, da me još malo gleda na terenu, jer mi to najviše snage daje.
Kakav trag biste želeli da ostavite u odbojci, po čemu da vas pamte?
– Svi mi ispisujemo neku svoju priču kroz karijeru. Uvek sam se trudio da me ljudi pamte kao korektnog i poštenog igrača, kao dobrog saigrača i mislim da sam uspeo u tome. Drago mi je kad vidim to neko poštovanje gotovo svih igrača i trenera sa kojima se susretnem i zaista mi srce bude puno. Trudio sam se da
dam svoj maksimum gde god sam igrao, naravno za reprezentaciju to često ide i van svih mogućnosti, i to su mi neki najdraži momenti. Voleo bih da me pamte kao timskog igrača koji je ostavljao srce na terenu.
Autor: Jelena Vukić
Fotografije i digitalni sadržaj: Marko Nisić
- Projekat je sufinansiran od strane opštine Prijepolje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
