Takozvana “osvetnička pornografija” među adolescentima postaje sve češći problem, a posledice na emocionalno zdravlje mladih mogu biti dugotrajne.
O tome kako deca reaguju na ovakve traume, koje emocije su najizraženije i kako roditelji mogu da pruže adekvatnu podršku bez dodatnog osećaja srama ili stigmatizacije, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sandrom Bijelac u intervjuu za Globalnu mrežu.
Koje su najčešće emocionalne reakcije adolescentkinje kada se suoči s osvetničkom pornografijom (sram, strah, bes, depresija)?
– Emocionalne reakcije svakog adolescenta su različite, ali ono što možemo da uopštimo je da je na tom uzrastu krhkost dece jako velika i da, bez obzira na porodičnu podršku koju ima, dete će imati neprijatne emocije.
Kako ovakvo iskustvo može uticati na razvoj samopouzdanja tinejdžera i identiteta u adolescenciji?
– U tom periodu se tek gradi slika o sebi i stvara se slika o društvu u kome se odrasta. S druge strane, stvara se slika o vršnjačkoj grupi i o sebi u vršnjačkoj grupi. Kada se pojavi tako nešto, dolazi do urušavanja slike o sebi i svetu, a zatim izražene su emocije straha, neprijatnosti, sramote, samoprezira. Te emocije, ukoliko ne budu adekvatno isprocesuirane i ukoliko se na njih doda neprijatna reakcija porodice ili vršnjačke grupe, mogu ostaviti trajne posledice u daljem razvoju adolescenta.
Da li postoji veća verovatnoća da adolescentkinje dožive anksioznost, depresiju ili povlačenje iz socijalnih kontakata?
– Nije važno o kom polu govorimo – adolescentu ili adolescentkinji. Poniženje koje dete može osetiti u tom trenutku kada se takve fotografije pojave vrlo je verovatno da će biti okidač za one najtananije slabe tačke unutar ličnosti deteta. Poniženje, ukoliko su osvetničke pornografske fotografije, na primer, vezane za odnos koji je socijalno neprihvatljiv ili socijalno osuđujući, jednako može uticati na identitet i dečaka i devojčice. Treba imati u vidu da je položaj žene u društvu nepovoljniji, tako da je i odnos prema ženi i određenim njenim ponašanjima u društvu potpuno drugačiji nego prema muškarcu. Tako da – na devojčice će osvetnička pornografija uticati mnogo jače u smislu socijalne osude.
Kako ovakva trauma menja odnos adolescentkinje sa prijateljima i školom?
- Kada se takve slike pojave i kada se adolescent nađe u takvoj životnoj situaciji, velika je verovatnoća da će prvo doći do promene njegovog ili njenog ponašanja. U kom smislu će ponašanje da se menja – individualno je, ali ono što je jako važno jeste da adolescent gubi poverenje kako u svoju vršnjačku grupu, tako i u školu, a kasnije će se to odraziti i na poverenje u institucije.
Na koji način porodica može najbolje da pruži podršku, a da ne pojača osećaj srama ili stigmatizacije?
– Ono što roditelji i škola treba da urade u takvim situacijama jeste da prvenstveno zaštite žrtvu koja se nalazi u takvoj situaciji, bez osude, kritike ili davanja sopstvenog mišljenja u takvom trenutku. Svaki adolescent je svestan kada dođe do posledica određenog ponašanja da takvo ponašanje nije u redu. Ali taj adolescent ne može tako lako da predvidi te posledice. Kritika nikako nije od pomoći, jer dodatno pametovanje nije potrebno. Ono što se očekuje i od porodice, škole, socijalne sredine jeste da adolescent bude zaštićen i da se oseća sigurno, da im pruža podršku, i naravno da se potraži stručna profesionalna pomoć da se ne bi razvijala patološka osećanja i dalje maladaptivna ponašanja koja će oštetiti i ličnost i njegovu budućnost.
Kako roditelji mogu da prepoznaju signale da se dete nosi s ovakvom situacijom, kada adolescentka možda neće otvoreno govoriti?
– Dobar roditelj odlično poznaje svoje dete. Vreme koje roditelj provodi sa detetom je potrebno da bude kvalitetno, a kvantitativna komponenta nije toliko bitna. Zato dobar roditelj primećuje one nijanse i promene kod deteta u izgledu, ponašanju, načinu na koji govori, spava, jede. Prvo što će se desiti u takvim situacijama jeste promena ponašanja. Dete koje je doživelo to prvo će promeniti svoje navike. To može da bude duže spavanje ili kraće spavanje, više jela ili manje jela, češći izlasci ili povlačenje, gubitak interesovanja za stvari koje je ranije volelo, izbegavanje društva i kontakta čak i sa porodicom. Roditelj, kada uoči da je došlo do promene ponašanja, treba da mu pristupi onako kako porodica funkcioniše, da bi se dete osećalo sigurno i da može da kaže šta se dogodilo. Naravno, ovo je mnogo lakše u funkcionalnim porodicama, a tamo gde postoji disfunkcionalnost, roditelj te promene neće ni primetiti, a sa druge strane dete se neće osećati sigurno da sa roditeljem komunicira. Da bi se dete osećalo sigurno, važno je da ta porodica vodi računa o njemu i da razvija odnos poverenja od rođenja deteta pa dok god postoji, kako bi u kriznim situacijama dete imalo sigurno mesto na kome može da se obrati.
Šta najčešće stoji iza ponašanja osobe koja odluči da podeli tuđi intimni sadržaj bez pristanka?
– Kod osoba koje odluče da dele takav snimak postoji određena vrsta patologije. Nije pitanje zašto se uopšte takvi snimci prave. Ukoliko nastanu uz obostrani pristanak, postavlja se pitanje da i deca razumeju posledice takvog ponašanja, da ono što ostane jednom zabeleženo ostaje zauvek u internet svetu. Mada, danas su deca mnogo više informisana i digitalno pismenija od nas i svesna su da se ti podaci ne brišu.
Ako dođe do obostranog nastanka takvog snimka, to se više radi zbog radoznalosti, osećaja da su drugačiji, pogrešnog načina dokazivanja, ljubavi, hvaljenja i želje da se dominira u društvu na drugačiji način. Ukoliko dođe do izdaje takvog poverenja, do podele takvih snimaka, pogotovu ako su nastali bez pristanka druge osobe, najčešće govorimo o osobama koje imaju potrebu da imaju kontrolu nad situacijom.
Da li je to čin osvete, potreba za kontrolom, nemoć ili nešto drugo?
– To je želja da se druga osoba povredi i te osobe imaju jako izražene patološke crte. A možda bismo čak mogli da kažemo i osećanje inferiornosti i veoma nisku mogućnost kontrole nagona. Isto tako, to može da bude i potreba da se opet dominira u socijalnoj grupi i da se žrtva ponizi. Na takve osobe bi trebalo više obraćati pažnju, jer je ovo alarm i znak upozorenja da je ta osoba spremna na mnogo problematičnih ponašanja sa mnogo težim ishodom. Ta patologija se rano može prepoznati, jer takva ponašanja nikada ne iskaču odjedanput. Oni pokazuju i na ranijem uzrastu problematično ponašanje, ali se preko takvog ponašanja prelazi. Prvo ih ne prepozna porodica, potom ni škola, niti društvo, ali na kraju prepoznamo posledice njihovog lošeg razvoja.
Autor: Jelena Vukić
Foto: Marko Nisić
- Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
