Kora od jabuke, ostaci povrća, lišće iz dvorišta ili talog od kafe za mnoge građane predstavljaju “samo otpad”.
Međutim, u sve većem broju evropskih zemalja, takvi ostaci imaju novu vrednost- postaju važan resurs. Prikupljaju se odvojeno, pretvaraju u kompost, prirodno đubrivo ili biogas i ponovo vraćaju u proizvodni ciklus.
Šta je tačno sve biootpad?
Biootpad obuhvata ostatke hrane iz domaćinstava, otpatke od voća i povrća, ostatke iz bašte, travu, lišće, granje i druge materijale biljnog i organskog porekla koji mogu prirodno da se razgrade. Umesto da završe među ostalim komunalnim otpadom, ovi ostaci mogu da se prerade i iskoriste za nove namene.
Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu, biootpad čini značajan deo komunalnog otpada u Evropskoj uniji. Zbog toga njegovo odvojeno prikupljanje predstavlja jedan od važnih koraka u razvoju cirkularne ekonomije – sistema u kojem se materijali što duže zadržavaju u upotrebi, umesto da postanu otpad.
Uredba EU koja je sve promenila
Od početka 2024. godine države članice Evropske unije dužne su da obezbede odvojeno prikupljanje biootpada ili njegovo odvajanje na mestu nastanka, poput kućnog kompostiranja. Ova obaveza uvedena je izmenama Okvirne direktive o otpadu, sa ciljem da se smanji količina organskog otpada koja završava na deponijama i poveća njegova ponovna upotreba kroz proizvodnju komposta i biogasa.
U mnogim evropskim domaćinstvima razvrstavanje otpada postalo je deo svakodnevne rutine. Građani ostatke hrane, kore voća i povrća, talog od kafe, kesice čaja, lišće i baštenski otpad odlažu u posebne posude za biootpad. Papir, plastika, staklo i metal imaju svoje kontejnere, čime se omogućava da se različite vrste materijala pravilno prerade.
Primeri iz prakse uspešnih zemalja
Austrija, Nemačka, Slovenija i Holandija neke su od zemalja koje godinama razvijaju sisteme odvojenog sakupljanja organskog otpada. U mnogim gradovima biootpad se odvozi do kompostana ili postrojenja za proizvodnju biogasa. Kompost se koristi kao prirodno đubrivo u poljoprivredi i hortikulturi, dok se biogas koristi za proizvodnju električne i toplotne energije.
Put do ovakvog sistema nije bio jednostavan. Jedan od najvećih problema bile su navike građana. U početku su se u posudama za biootpad često nalazili plastika, ambalaža i drugi materijali koji ne mogu da se prerade. Zbog nečistog otpada proces prerade bio je skuplji i komplikovaniji.
Evropski gradovi zato su morali mnogo da ulažu u edukaciju stanovništva. Uvođene su kampanje koje objašnjavaju šta sme, a šta ne sme da završi u posudi za biootpad. Građani su učili da pravilno razdvajaju otpad, a lokalne samouprave su ulagale u kompostane, biogasna postrojenja i bolju organizaciju odvoženja.
