Prošao je Uskrs, sve je bilo šareno, veselo i puno jaja. Trpeza je bila kao iz bajke, porododica se okupila, radost na sve strane. I taman kad pomislimo: „Sad će krenuti veselja, svadbe, muzika!“ – tišina.
Nema svadbi. Nema muzike. Nema truba. Zašto?
Još uvek traje praznično vreme – ali ono tiho
Odgovor leži u jednom običaju koji mnogi poštuju, čak i kad ne znaju zašto. Naime, pravoslavni vernici posle Uskrsa obeležavaju tzv. Svetlu sedmicu – sedam dana u kojima se ne posti, ne kleči, ali se i ne prave svadbe. Zašto? Zato što se tih dana još uvek slavi Vaskrsenje, ali na mirniji, duhovniji način.
U tim danima ljudi se pozdravljaju sa:
„Hristos vaskrse!“
„Vaistinu vaskrse!“
I u crkvama i u domovima, vlada jedna posebna tišina – ne tužna, nego puna poštovanja. Kao da i srce malo zastane da upije tu prazničnu radost.
Kad je vreme za veselje? Kad prođe Toma.
Tek posle Tomine nedelje – osmog dana posle Vaskrsa – život se vraća u uobičajeni ritam. Tog dana se obeležava trenutak kada je apostol Toma „proverio“ Hristovo vaskrsenje. U simbolici, to je trenutak kada se svi uverimo da je čudo zaista bilo.
I tada – sve kreće: zakazuju se svadbe, krštenja, veselja.
Jer sad je pravo vreme!
Običaji koji opstaju – i bez objašnjenja
Iako danas sve manje ljudi zna detalje, taj osećaj da se „ne priliči“ praviti veliko veselje odmah posle Uskrsa i dalje živi. Neki kažu da bi svadba u tom periodu „donela nesreću“. Drugi, jednostavno, poštuju tradiciju – jer „tako su radili naši“.
Bilo kako bilo – tamburice, violine i trube obično se ponovo čuju tek od druge nedelje po Uskrsu. Do tada – mir, tišina i još malo uskršnjeg svetla u duši.
Da li ste znali?
Tokom cele Svetle sedmice, crkvena zvona u pravoslavnim hramovima zvone „radosno“, jer se tada ne kleči, ne posti i ne tuguje. Čak ni na sahranama se ne pevaju tužne pesme – jer je to vreme radosti, bez obzira na sve.
